Простори пијанизма – Магда Таљаферо

„Када свирам, опседнута сам — опседнута магијом музике коју изводим. Истина је да сам у поодмаклој доби, али имам године које ми даје музика, што значи да се осећам безвремено… Имам мале руке и понекад не успем да ухватим по неколико нота. Али на крају крајева, одржати концерт значи ризиковати. Неке ноте неће бити одсвиране, међутим то не утиче заиста на музику ако неко зна шта ради. А осим тога, ми нисмо машине, већ људска бића! (…) Да, ја сам из старе генерације – из старе школе – како се то зове. Али та стара романтична школа имала је толико тога да понуди! На пример, бити ближи идеји композитора, прихватити и одржати велику традицију свирања. Одрасла сам уз тријумвират Тибоа, Казалса и Кортоа који су формирали свој легендарни трио 1905. године. Када само помислите на учитеље код којих су ти велики музичари студирали, можете схватити да је њихово учење заиста произлазило из највећих ауторитета! Када ме је Корто учио клавиру, била сам прожета духом, поезијом и непосредним осећањем Шопена или Шумана. Никада се код њега није радило о пукој техници.”

Ове речи Магде Таљаферо (1893–1986) из интервјуа Њујорк Тајмсу 1979. у њеној 86. години живота уочи концерта који је неколико дана касније одржала у Карнеги холу, допуњавали су на страницама овог листа биографски подаци готово „митског” садржаја на којима је стајало да је ова бразилска пијанисткиња „свирала у четири руке са Габријелом Фореом; проводила дане у дугим шетњама Паризом са Морисом Равелом; водила разговоре о музичкој форми и религији са Венсаном Дендијем, а о љубави, музици и Прусту са Рејналдом Ханом. Скоро пуних двадесет година година била је пријатељица и ученица Алфреда Кортоа, а када је почела да концертира, свирала је под диригентском палицом Фуртвенглера, Стоковског, Барбиролија, Монтоа и Минша…”

Са једном од најдужих музичких каријера која је трајала готово седамдесет година, Таљаферо је уз неколико других уметника из генерације последњих мохиканаца романтичарског пијанизма – Рубинштајна, Болеа и Хоровица – до касних деценија 20. века проносила пламен неспутане емоционалности и непосредног пласирања музичких идеја за инструметном, зрачећи с временом све сјајнијим ореолом легенде пијанизма једног прошлог времена. Мада данас прилично потиснута, па и заборављена у сенци експониранијих фигура своје генерације, ова пијанкистњика својом звучном заоставштином – како ранијим, тако и снимцима начињеним на њеним живим концертима у последњим годинама живота – сведочи о несумњивој аутентичности свог уметничког израза, чекајући време у којем ће при неком будућем повратку интересовању за уметност роматичарског извођаштва – попут какве античке статуе – бити поново откривена и уздигнута на постамент какав је остваштином несумњво заслужила. Међу бројним снимцима који сведоче о афинитету који је Магда Таљаферо гајила према музици романтизма и посебно Фредерика Шопена, истакнуто се издваја њена надахнута интерпретација Полонезе-фантазије у Ас-дуру опус 61 којом ћемо у емисији осветлити једну од уметничких страна ове бразилске пијанисткиње.

Рођена 1893. године у Петрополису у Бразилу у француској породици, Магда Таљаферо је прве подуке из клавира добила од оца, професионалног музичара који је у Паризу студирао код чувеног пијанисте и педагога Раула Пињоа. Стицај околности одвешће је у Сао Пауло где ће је чути Пабло Казалс дајући јој савет да школовање настави на Париском конзерваторијуму, где студира испрва код Антонена Мармонтела, а потом, од 1907. године у класи Алфреда Кортоа који ће јој постати један од најближих животних пријатеља. Већ у току студија Магда Таљаферо поред техничког умећа показује пуну пијанистичку зрелост која јој доноси Гран При ове институције, док је очаран њеним пијанизмом тадашњи директор конзерваторијума Габријел Форе позива на заједничке наступе широм Француске. Ова сарадња са великим композитором трајно ће обележити њену каријеру у којој је Фореова музика задобила значајно репертоарско место, али је заинтересовати и за музику других савремених стваралаца, попут данас мање познатих Жана Ривијеа, Габријела Пјернеа, Рејнолда Хана, али и земљака Еитора Вила-Лобоса. Светску каријеру солисте и камерног музичара која ће се распламсати у међуратном периоду и трајати готово све до краја живота 1986. године, боје такође и наступи са водећим диригентским именима, а поменућемо и наступ у Београду 1938. о којем је на страницама Музичког гласника писао и Павле Стефановић.

Годину дана раније, своје концертне активности Магда Таљаферо допуњује ангажманом на Париском конзерваторијуму на којем ће провести више деценија афирмишући се као један од најистакнутијих педагога. Говорећи о свом педагогшком приступу, једном приликом је изјавила: „Имала сам толико ученика у свом животу! Оно што сам покушавала да им пренесем је и веома једноставно и веома тешко. Све што сам желела да раде је да праве музику. Али како се прави музика? То свакако није техника. Техника је важна, али пречесто музика нестаје под теретом технике. На неки начин осећам да су међународна такмичења, донела опсесију техником. Све је у томе колико брзо и колико гласно неко може да свира. Оно што је изгубљено је, међутим – квалитет. Тон, боја, суптилност готово да више не постоје. То је трагедија садашње генерације. Стога, у свом подучавању покушавам да пренесем управо ове квалитете на којима сам и сама изградила сопствену уметност свирања.”

Настојећи да у годинама након Другог светског рата – у којима долази до смене читаве генерације пијаниста рођених током 19. века и гашења „велике” романтичарске традиције свирања – клавирско образовање одржи у вези са културом духа, Магда Таљаферо оснива Међународну клавирску академију у Паризу, а потом и клавирске школе у родном Бразилу, тачније у Рио Де Жанеиру и Сао Паулу, док 1957. године такође покреће и Интернационално пијанистичко такмичење под својим именом.

Премда доминантно посвећена романтичарском репертоару, њен бујан пијанистички стил наишао је на плодно тле и у музици постромантичарског стила. У емисији ћемо афинитет Магде Таљаферо за музику 20. века приказати њеним хваљеним интерпретацијама комада Еитора Вила-Лобоса из његовог „Бразилског циклуса” компонованог 1936. године – Импресијама минстрела и Забавом из пустошије.

Тумачећи приступ клавиру ове уметнице, у критици објављеној након концерта који је одржала крајем 1970-их у Њујорку, Харолд Шонберг је записао: „Њене интерпретације имају стил, елеганцију и ауторитет, а понекад и необичну моћ. Пре свега, представила се као експонент генерације романтичарских пијаниста, практично изумрлих, који су веровали у лепоту звука и фразе, у боју и разноликост сваке врсте. Могло се приметити да је у извођењу користила данас често оспоравана изражајна средства — леву руку испред десне, изражен рубато, нагласак на унутрашњим гласовима и необичне акцентуације. Чак и са промашеним нотама, њено свирање је, међутим, имало суштинску чврстину. Упркос годинама, њен темпо није био спор. Пијанисти прошлости су се углавном држали бржих темпа у поређењу са данашњим, а госпођа Таљаферо није изузетак. Међутим, као и код свих добрих експонента романтичног стила, ни код није било наговештаја журбе. Уместо тога, било је ритмичног гибања, деликатних успона и падова фразе, и сваки комад је имао свој простор за дисање.” И заиста, пијанизам Магде Таљаферо зрачио је допадљивом животношћу која је проистицала из њене потребе да музички ток испуни знатним спектром карактера и емоција, а то је значило изражен рељеф звука у којем је свака линија имала нарочито постигнуту тембровску вредност. Утисак проживљене интерепретације је тако био уско повезан са њеним субјективистичким понирањем у идеју скривену иза нота, или аналитички гледано – са фокусом који је постављала на мање сегменте музичког тока, на мотиве и фразе које је уобличавала кроз нарочита карактерна, односно „значењска” осветљења музике.

Дела француских аутора нарочито су погодовала њеној способности да на клавијатури оваплоти бујан колорит који је тако код Камија Сен-Санса био уско повезан са раскошним виртуозитетом у типичном „jeu perlé” стилу. Међу његовим остварењима, посебан однос Таљаферо је имала према Петом клавирском концерту у Еф-дуру познатијем као „Египатском” који је изводила као један од својих репертоарских заштитних знакова. У емисији репродукујемо снимак остварен 1950-их са Оркестром Ламуре и диригентом Жаном Фурнеом.

Аутор емисије: Стефан Цветковић