Простори пијанизма – Маурицио Полини

Рођен 1942. године, Полини је још током живота стекао епитет најзначајнијег италијанског пијанисте у генерацији која се на сцени појавила након Другог светског рата. Већ у осамнаестој години, након окончаних студија композиције и клавира на Миланском конзерваторијуму, Полини се победом на Шопеновом конкурсу у Варшави 1960. године нашао у епицентру светске музичке јавности. Речи Артура Рубинштајна – члана жирија који су поред њега још чинили и Марта Таљиферо, Хајнрих Нојхауз и Нађа Буланже – да је млади Маурицио Полини показао апсолутну техничку надмоћ над свим осталим учесницима такмичења, муњевито су одјекнуле широм света. У времену успона медијске и популарне културе 1960-их у којем је и сама класична музика улазећи у „стерео доба” доживљавала своју глобалну дискографску експанзију, овакав успех је Полинију брзо донео најширу популарност.

Ипак, након дебитантског албума са Првим клавирским концертом Фредерика Шопена, који са Паулом Клецким и Филхармонија оркестром 1960. године снима за Хиз Мастерс Војс, Полини одлчучује да се повуче са сцене и посвети даљем усавршавању, између осталог и кроз рад са Артуром Бенедетијем Микеланђелијем. Управо су ове године биле кључне за Полинијево уметничко сазревање, односно кристалисање његових антиромантичарских погледа на уметност интерпретације које обзнањује повратком на сцену крајем 60-их. Као ексклузивац Дојче грамофона, од 1970. године интензивно ће се посветити студијском деловању које ће постати једна од његових значајнијих делатности. Уједначеност пијанистичких постигнућа у Полинијевој готово универзалној компетентности за музику различитих епоха, данас отежава издвајање оних аутора који би се посебно могли повезати са његовим именом, премда су његове интерпретације дела Шенберга, Берга, Веберна, Булеза и Луиђија Нона, осим квалитетом стекла нарочит статус и захваљујући сразмерно реткој заступљености ових аутора на репертоарима водећих пијаниста.

Несумњиво је, међутим, да је опус Фредерика Шопена заузимао једно од доминантних места током Полинијеве дуге каријере, одредивши га у најширој рецепцији, а посебно у светлу победе у Варшави као једног од најзначајнијих савремених шопениста. Изузимајући рани албум са Првим клавирским концертом, своју вишедеценијску посвећеност документовању дела овог композитора Полини отпочиње данас легендарним албумом комплетних Етида опус 10 и 25, који објављује 1972. године. Већ на овим снимцима италијански уметник приказује пуну зрелост, али и особеност свог пијанизма која се огледа у снази геста и карактеристичној слободи пласирања звука. Утисак који преовладава је да се Полини не задржава на истицању детаља или на мотивској стилизацији – интерпретација делује непосредно и директно, те као да он готово и не прибегава (за пијанисте иначе омиљеном) „читању између редова”, односно потрази за скривеним порукама композитора. За њега је дата порука исказана већ „у” самим нотама, а не „иза” њих, те карактеризацију дела он не спроводи „наративним” предочавањем музике, већ технички супериорним пласманом записа унутар прегледне и чврсте формалне архитектуре дела. Ове особености пијанизма Мауриција Полинија осветлићемо у емисији управо избором његових интерпретација Шопенових Етида.

Током више од шест деценија дуге сарадње са издавачком кућом Дојче грамофон Полини је реализовао импресиван број од близу шездесет албума којима је у репертоарском смислу обухватио широк дијапазон претежно солистичке и концертантне клавирске литературе готово свих раздобља. Један од композитора према коме је гајио посебну приврженост био је и Лудвиг ван Бетовен. Осим клавирских концерата најмлађег Бечког класичара, које је са Берлинском филхармонијом и Клаудијем Абадом снимио и објавио у виду обједињеног издања 1994. године, Полини се током каријере више пута учестало враћао и клавирским сонатама овог ствараоца. Премда није интенционално пристипао дискографском обједињавању ових дела, у периоду од 1974. до 2015. године снимио је све 32 сонате које су издате у оквиру едиције од осам компакт-дискова. Занимљиво је међутим да се, и након овог издања, Маурицио Полини на самом крају каријере изнова вратио студијском бележењу појединих Бетовенових дела. Повратак поновном документовању позних Соната опус 101 и 106 након више од четрдесет година може се, наиме разумети у светлу његове потребе да коначну мисао о овим грандиозним делима не остави својим младалачким читањима, већ да пружи нове увиде искристалисане искуством извођача чија посвећеност музици бечког класичара у континуитету траје деценијама...

Већ први утисак сведочи тако о знатно већој продуховљености израза који Полини манифестује у односу на ране интерпретације истих дела. Експресивни сфорцато акценти у другом ставу Сонате за клавир опус 101, или нагомилавања звука при сустизању гласова у фугату последњег става, на новом албуму евидентно су слободније пласирани него на ранијем снимку истог дела. Међутим, магија Полинијевог зрелог пијанизма и лежи у његовој способности да унутар прегледне структуре оствари пуну слободу моделовања звука. Реч је наиме о његовој тако израженој тежњи за „спонтанитетом” који, ипак, никада није резултат тренутног надахнућа, већ потпуне сједињености са музиком из које он оваплоћује њен карактер у звуку. За Полинија се уосталом никада и није могло говорити као о „пијанистичком пуританцу” већ пре о уметнику који естетику интерпретације базира на пуном поверењу у експресивност сопственог клавирског тона.

Симфонијска звучност, камерни предаси и изнад свега комплексна архитектоника двоструке финалне фуге Бетовенове Хамерклавир сонате аспекти су дела које Полини боји соноритетом модерног клавира, а у којем се готово и не могу препознати референце на историјске инструменте. Својим последњим снимљеним интерпретацијама, италијански пијаниста Бетовену не приступа ни као класичару ни као романтичару, већ пре као непревазиђеном архитекти и ванвременом мислиоцу чија музика као изазов поставља компактно и јасно усмерено вођење идеје у извођачком чину.

На послетку, могло би се констатовати и то да утиску о тако често истицаној, Полинијевој анти-емоционалности, суштински доприноси његово настојање да избегне извођење које би протицало као какав „наративни ток", применом агогичких поступака у смислу „реторичких" маневара, или на пример – педалним сенчењима – у циљу продубљивања замишљених значења музичког дела. Напротив, потенцирањем музичке хоризонтале и константним вођењем музичког тока унапред, Маурицио Полини настоји да музику ослободи „тумачења”, допуштајући јој да сопственим садржајем „говори” сама за себе. Можда би стога мисао Артура Шнабела да позне сонате бечког класичара представљају музику која ће заувек остати боља од било које њихове интерпретације, ипак могла бити оповргнута управо Полинијевим објективистичким интенцијама.

Аутор емисије: Стефан Цветковић