Ђовани Батиста Чири и композитори-виолончелисти

Концерти за виолончело заузимају једно од централних места у Чиријевом опусу. Збирку од шест троставачних концерата опус 14 Чири је објавио у Лондону, 1780. године, где је живео и стварао од средине шездесетих година осамнаестог века. Чиријеви концерти препознатљиви су по богатству тематског материјала повереног солистичком инструменту, док је оркестрација инспирисана и жанром синфоније кончертанте, где се две соло виолине придружују виолончелу у концертантним епизодама. Чиријев оркестар такође је лишен деонице виоле, те у симфонизираном тутију, солистички инструмент својом изражено високом теситуром употпуњује фактуру гудача.

Након узлета генерације италијанских виолончелиста који су освојили Европу средином 18. века, у другој половини века Париз постаје нови центар развоја уметности свирања на овом инструменту, при чему је важну улогу одиграла и институција Духовних концерата, као стециште врсних инструменталиста тог доба. У француској школи виолончела једно од централних места заузима Жан-Луј Дипор, рођен 1749. године, који је био запажени солиста на Духовним концертима, а део своје каријере је такође градио у Лондону. Упамћен као један од пионира у развоју саме технике свирања на виолончелу, Дипор је, између осталог, био цењен због широког динамичког спектра и експресивне легато интерпретације, што су елементи које препознајемо и у његовим композицијама. Поред тога, његов „Трактат о прстохвату и употреби гудала на виолончелу” из 1806. године постао је један од темељних уџбеника за учење свирања виолончела у 19. веку.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић