Мајстори барока

Први писани траг о активности италијанског музичара Карла Амброђа Лонатија рођеног 1645. у Милану, датира из периода између 1665. и 1667. године, када је радио као виолиниста у дворској капели у Напуљу и повремено наступао као оперски певач. Са двадесет пет година пут га је одвео у Рим, где је, судећи по записима у Националној Академији „Света Ћећилија”, учествовао у ораторијумским продукцијама и свечаностима у градским црквама. Убрзо након тога отпочела је Лонатијева служба на римском двору краљице Кристине од Шведске, и у том периоду је, због свог физичког изгледа, стекао надимак „краљичин грбавац” по којем је касније постао надалеко познат. Такође, у овом граду је деловао и као концертмајстор уваженог оркестра чији је члан био и Арканђело Корели, а повремено су са њима наступали и Бернардо Пасквини, Лелио Колиста и Алесандро Страдела. Даљи подаци на које наилазимо сведоче о његовом животу у разним италијанским музичким центрима – Модени, Ђенови, Милану – у којима је био активан као певач, виртуоз на виолини и импресарио, али и као композитор. У различитим списима његово име, неретко и само надимак, се могу наћи на листи црквених и дворских трошкова – од трошкова плате, преко хонорара за интерпретирање и писање музике. Будући да је Лонати био уважени и истакнути виолиниста, није изненађујуће да је велики део свог стваралачког опуса посветио управо делима за овај инструмент. Међутим, како није био рад да своју музику штампа и објављује, није могуће прецизно хронолошки утврдити када је већина његових композиција настала. 

Збирку од 12 соната за виолину, чији избор емитујемо, Лонати је објавио 1701, али историчари музике сматрају да су настале пар година раније. Збирка се састоји од шест камерних и шест црквених соната, које је аутор посветио аустријском цару Леополду Првом. У овим делима се композиторова интерпретаторска личност пренела и у његово писање – управо је познавање техничких и експресивних могућности инструмента допринело да су ова остварења блиставог звука и углађеног израза, са високо развијеним контрапунктом и драматуршки третираним мелодијама. У њима је заступљена употреба скордатуре помоћу које Лонати проширује звучни спектар, и свака од соната захтева изузетно велико извођачко умеће. Такође, због бројних фигурација и техничке префињености којом сонате одишу, претпоставља се да је композитор био упознат са стваралаштвом Хајнриха Бибера и виртуозношћу његових виолинских дела, као и техничким стандардима аустријске школе.

Ауторка: Саша Тошковић.