Музеј звука – Композиције Бјађа Пешолинија

Стваралаштво овог позноренесансног аутора тек је последњих година изашло на светлост дана, захваљујући напорима диригента Елије Орланда и професора композиције на Конзерваторијуму „Луиђи Керубини” у Фиренци, Роберта Бекерија. Након конференције посвећене делима овог мало познатог тосканског композитора с краја 15. и почетка 16. века, уследио је обиман истраживачки рад, чији је резултат био албум са композицијама из Пешолинијеве Треће књиге мадригала, објављен 2021. године. Током припрема, откривено је да ниједна композиција овог аутора није објављена у модерној нотацији, као и да су код већине дела сачуване само поједине деонице, те је било потребно реконструисати већи део Пешолинијеве заоставштине. Након окончања овог обимног подухвата, откривен је до сада изгубљени део музичке историје града Прата и двора Медичијевих у доба зенита ове аристократске породице.

Бјађо Пешолини је рођен 1535. године у Прату, где је као тринаестогодишњак почео да учи музику у цркви Сант Агостино. Прато је у то време био под влашћу Фиренце, односно породице Медичи, те је и Пешолинијева судбина била у рукама Козима I и његових наследника. Свој први професионални ангажман добио је 1561. године, када је постао капелмајстор катедрале у Волгери, а две године касније објавио је своју прву збирку мадригала у Венецији. Захваљујући препоруци Козима I, Пешолини је постао калепмајстор Катедрале у Прату, са обавезом да руководи богослужењима, као и да обучава младе музичаре. Године 1571, објављена је и друга збирка његових мадригала, коју је посветио будућем Великом тосканском војводи, Фердинанду Медичију. На месту капелмајстора у Прату задржао се до 1590, али је и након тога, све до 1608. остао везан за ову цркву, обављајући црквене дужности и надгледајући рад хора. Умро је три године касније у Прату.

Стваралаштво Бјађа Пешолинија у периоду између 1581. и краја шеснаестог века је данас непознато. Остале су сачуване већ поменуте збирке са почетка његове каријере, као и два тома духовних дела објављена 1599. и 1605. године.

У вечерашњој емисији слушаћете управо остварења из ове последње збирке, у којој се налазе вишегласни мотети, миса и Магнификат за двоструки хор. Вишехорске композиције показују највећу разноврсност, са сталним сменама одсека хомофоне и полифоне структуре, као и непрестане размене наступа два хора. Истраживачи закључују и да су на Пешолинијево стваралаштво снажно утицале одлуке Тридентског концила које су се тицале црквене музике, те да је тежио јасној артикулацији текста и прегледнијој фактури.

Премијерне снимке духовних дела овог аутора, које је недавно објавила дискографска кућа Тактус, забележио је вокални ансамбл Туске воцес из пратњу инструменталног састава Ла Пфареска, који свира на оригиналним иструментима. Диригује Елиа Орландо, заслужан за то што је стваралаштво Бјађа Пешолинија угледало светлост дана.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић