Простори пијанизма – Рудолф Фиркушни

„Ја сам човек старијих времена, па ми дозволите да цитирам Катона, који је рекао да су „корени образовања горки, али да је плод зато сладак”. Та горчина се односи на обим обављеног посла, који никада није лак и без жртвовања времена, самодисциплине, марљивости и концентрације. Међутим, без оптерећења, пут ка знању остао би затворен. Коначно, немогуће је замислити било какву креативну активност данашњице без образовања укључујући и уметничко стваралаштво. Све моје животно и уметничко искуство ми то потврђује. Рад, међутим, доноси и радост и задовољство, осећај да стваралачки труд није узалудан, па чак и више од тога: он одржава ум младим и свежим. У том погледу, усуђујем се да прихватим вашу величанствену част, знајући добро да ме то не ослобађа обавезе да наставим своје школовање, иако задатак није лак.”

Овај део беседе коју је на додели почасног доктората на Универзитету у Брну 1993. године изрекао вероватно највећи чешки пијаниста 20. века – Рудолф Фиркушни, открива суштину његовог приступа пијанистичком позиву оличеног у посвећеној студиозности којом је обликовао своје сугестивне интерпретације музичке литературе. Ипак, колико су његови пијанистички назори били одређени рационалним духом 20. века, политички догађаји истог столећа – као и за толике друге европске музичаре – пресудно су утицали на његову судбину. Она је најпре била преокренута Другим светским ратом пред којим Фиркушни бежи у Сједињене Америчке Државе, а потом и турбулентним приликама у послератној Чехословачкој које ће га трајно задржати са друге стране Атлантика. Мада је највећи део живота провео као натурализовани Американац, Фиркушни је интензивну везу са земљом порекла одржавао најпре кроз музику, као вероватно једини пијаниста светске репутације који је у ери медијске популаризације класичне музике свој репертоар у значајној мери проширио управо делима чешких композитора.

Мада није потицао из музичке породице, Рудолф Фиркушни је занимање за музику показао већ са четири године импровизујући своје прве мелодије на кућном клавиру. Увиђајући несумњиви таленат, мајка га убрзо одводи код Леоша Јаначека на Конзерваторијум у Брну, који пристаје да дечака упише на ову школу под условом да стекне опште образовање и да не води уобичајени концертни живот чуда од детета. Фиркушни тако клавир почиње да учи код Ружене Курзове, а композицију и теорију са Јаначеком лично који је имао кључни утицај на дечака у првим годинама музичког школовања. Управо на његов предлог, Фиркушни у четрнаестој години из Брна одлази на Прашки конзерваторијум, где студије композиције наставља код Јозефа Сука, теорију код Рудолфа Карела и клавир у класи Вилема Курца. Након окончања студија дипломским испитом на којем изводи сопствени клавирски концерт, Фиркушни у потрази за даљим пијанистичким усавршавањем стиже у Париз и до легендарног Алфреда Кортоа, али бива одбијен уз констатацију да му додатно школовање није потребно. Шта више, Корто је знањем младог пијанисте био толико импресиониран да га је ангажовао да свира на концерту којим је сам дириговао, а позвао га је и да буде члан комисије на завршним испитима на Кортоовој Екол Нормал. После годину дана проведених у Паризу, Фиркушни одлази у Италију где се сусреће са Артуром Шнабелом са којим отпочиње рад. Шнабелов утицај, међутим, по речима самог пијанисте, пре је био музичке него пијанистичке природе, те се није дубље одразио на техничке аспекте свирања на клавиру.

Тридесетих година прошлог века, у својим двадесетим, Фиркушни отпочиње интернационалну афирмацију наступима широм Европе, а посебну пажњу привлачи извођењима до тада још увек мало познатог Дворжаковог Концерта за клавир. Други светски рат, међутим, прекида све концертне активности, и Фиркушни бежи у Француску, а потом преко Португалије и Енглеске 1941. стиже до Сједињених Држава где се Америчкој публици на Равинија фестивалу представља први пут и то својим тадашњим „заштитним знаком” – концертом Дворжака са Томасом Бичамом. Уследио је веома успешан реситал и у њујоршком Таун холу, праћен низом наступа по Сједињеним Државама, као и уговором са водећом менаджерском кућом „Колумбија Артистс” која му отвара врата турнеји по Јужној Америци 1943, али и даљим концертима, између осталог у Европи и Израелу, после завршетка Другог светског рата. Фиркушни се у ово време трајно настањује у Њујорку одакле ће у наредним деценијама прилично мирно и без веће медијске помпе неговати концертну праксу праћену посвећеним педагошким радом на Џулијарду и другим америчким високим школама за музику. Доживевши на прагу девете деценије живота политичке промене покренуте падом Берлинског зида, Рудолф Фиркушни се 1990, након четрдесет четири године одсуства, вратио у родну Чехословачку где је дочекан као легендарна национална фигура уз највише почасти и велики медијски публицитет.

Мада је током каријере тежиште његовог репертоара представљала музика романтизма и чешких композитора, Фиркушни је био посвећен и музици раног 20. века, као и бечких класичара. Међу свега четири сонате Лудвига ван Бетовена које је студијски снимио, издваја се „Патетична”, опус 13 у це-молу у којој су виталност форме и разиграност мелодијског покрета прожети Фиркушнијевим препознатљивим колористичким тушеом…

Фиркушни је пре био култивисан музичар него екстровертни виртуоз. Промишљеност његових интерпретација природно га је водила изразу блискијем академизму него упадљивијој идиосинкратичности, мада је он био далеко од пијанисте скученог амбитуса у било ком погледу. Чини се да се у средишту његове уметности налазила брига за тонски рафинман који се и данас јасно распознаје, чак и на његовим раним моно снимцима. Тврдња Владимира Хоровица да је за пијанисту најважније да „поседује сопствени тон” своју потврду може пронаћи управо међу оним ретким великанима црно-белих дирки каквима је несумњиво припадао и сам Рудолф Фиркушни. Иако његов тон вискозне проточности делује готово магично у својој појавности на клавиру као перкусивном инструменту, Фиркушни није био (како би се могло очекивати) искључиви лиричар, што доказује његова способност да постигне екстатичне, па и фуриозне драматизације музичког тока – на пример у првом Шопеновом Скерцу или појединим ставовима Слика са изложбе Мусоргског. Попут каквих клипова подмазаних густим уљем, клавирски чекићи су под његовим прстима стварали звук изузетне аудитивне удобности, чему је доприносила оригинална вештина педализације, чија „спектакуларност” можда и понајвише лежи у чињеници да се у интерпретацијама готово и „не примећује”.

Мада је имао широк концертни репертоар који су сачињавала дела Моцарта, Бетовена, Шуберта, Шопена, Брамса и Дебисија, уз чешке ствараоце и дела бројних америчких композитора 20. века, Фиркушни је за уметника дуге каријере остварио прилично мали број снимака. Највећу серију албума направио је још 1950-их за Капитол рекордс, чије је реиздање на шест компакт-дискова објављено 1996. године, а током каријере дуже или краће сарађиовао је са И-Ем-Ајем, Ар-Си-Ејем, Супрафоном, Колумбијом, Дојче грамофоном и низом мањих кућа. Активан и у позним годинама, Рудолф Фиркушни је 1993, годину дана пре смрти, направио тонске записе Мартинуових клавирских концерата број 2, 3 и 4 посвећених управо њему. Као камерни музчар који је током каријере пратио многе великане светске сцене попут Пијера Фурнијеа, Грегора Пјатигорског, Натана Милштајна, те сарађивао са Џулијард квартетом и другим угледним ансамблима, Фиркушни је остварио и снимке Брамсових соната за виолу и клавир, као и Дворжакових, Мартинуових и Јаначекових камерних остварења.

Аутор емисије: Стефан Цветковић