Светске музичке позорнице

Прва тачка на концерту биле су Симфонијске варијације, опус 24 Виктора Калабиса, једне од најзначајнијих личности чешке музичке сцене друге половине двадесетог века, који је, између осталог, у периоду од 1953. до 1972. радио као програмски уредник и директор Одсека за музику за децу и младе у оквиру Прашког радија, и био важан у успостављању Међународног радијског такмичења за младе музичаре, названог Concertino Praga.

Симфонијске варијације Калабис је писао 1964. године по поруџбини Чешке филхармоније. Како је Јиржи Пилка, аутор композиторове биографије истакао: „Ово дело одражава време тоталитарног режима у Чехословачкој, његове тешкоће и немогућност проналажења било каквог решења. Музика повремено дочарава готово кафкијански ужас и противречности између снова и стварности које је сваки човек морао осетити дубоко у својој души...”

Након тога, изведена је Синфониа да Реквијем, опус 20 Бенџамина Бритна, коју је композитор писао док је, због својих пацифистичких ставова, боравио у Америци, у неком виду самонаметнутог егзила. Иако је дело поручио Британски савет 1939. године, Бритн је убрзо открио да је заправо реч о поруџбини из Јапана поводом свечаног обележавања 2600 година династије Микадо, односно прославе која је 1940. уприличена поводом оснивања Јапана. Када је прихватио понуду, тада двадесетшестогодишњи Бритн одлучио је да дело буде краћег трајања, али да га посвети и сећању на своје родитеље. Поред тога, желео је да кроз њега изрази и своја антиратна уверења. Иако је јапанска влада одбацила ово остварење због употребе латинских наслова ставова из католичког реквијема, као и због "мрачног" карактера, како су га означили, Синфониа да Реквијем имала је велики успех након премијере уприличене 29. марта 1941. у Њујорку. Том приликом дело су извели чланови Њујоршке филхармоније под управом Џона Барбиролија, који је био очаран овим Бритновим остварењем сматрајући га најбољом композицијом у његовом опусу. Убрзо га је и Кусевицки дириговао у Бостону, а Бритнова лична и емотивна нота проткана кроз Синфонију да Реквијем, учиниле су да славни маестро за Фондацију Кусевицки одмах од композитора поручи дело – оперу Питер Грајмс која је премијерно изведена 1945. године.

Други део концерта испунила је Седма симфонија у цис молу, опус 131 Сергеја Прокофјева. Ово дело из 1952. године представља последње композиторово симфонијско остварење које је писао непосредно пред смрт, а оно је премијерно изведено 1957. и постхумно овенчано Лењиновом наградом.

Уредница Ирина Максимовић Шашић