Музеј звука – Челеста

Овај необичан инструмент, који се још назива и Мистелов клавир, према његовом градитељу, париском изумитељу Огисту Мистелу, настао је 1886. године, као варијанта клавира. Наиме, Огист Мистел је наставио напоре свог оца, Виктора, који је две деценије раније конструисао клавир са звучним виљушкама уместо жица. Замењујући звучне виљушке челичним плочицама, по угледу на звончиће, његов син конструисао је нови инструмент – челесту. Међутим, звук челесте се разликује од звончића, пре свега због клавирских чекића са филцаном главом који произведеном тону дају финији, мекши квалитет, али и дрвеног резонатора који се налази испод сваке плочице и даје челести особену звучност. Звук челесте је светао и етеричан, што је наглашено и самим именом инструмента, које потиче од француске речи „celeste”, која значи „небеско”. Иако се челеста свира као клавир, њен динамички распон је неупоредово мањи и она увек звучи сразмерно тихо. Стога, када се користи у оркестру, најчешће се појављује у ситуацијама у којима је присутна прозрачна оркестрација, где насупа солистички.

Једна од најпознатијих композиција написана за челесту је Музика за жичане инструменте, удараљке и челесту Беле Бартока из 1936. године. Настала на врхунцу последње стваралачке фазе овог аутора, ова композиција поседује најбоље одлике композиторовог стила, у којем се сустичу композиционо мајсторство и контрола са једне и неспутана имагинација и инспирација традиционалном музиком са друге стране. Барток је пажљиво поставио извођаче овог дела, делећи жичане инструмента у раздвојене две симетричне групе, а позиционирајући удараљке, клавир, харфу и челесту у средину, како би могао да постигне звучне антифоне ефекте и брзо премештање звука по сцени. Челеста у овом делу наступа у неколико истакнутих пасажа, где снажно боји звучну слику.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић