Простори пијанизма – Вилијам Капел

„Његов радознали и одлучни дух одавао је искре младости које га никада нису напуштале... Потрага за уметничким развојем, идеалом зрелости, била је његова централна и стална преокупација... Које су особине, међутим, биле посебно његове? Било је блиставости и драме у његовом свирању, певности и узбуђења; на сцени је имао ватру и способност која је изазивала грозницу код публике. Био је свестан своје моц́и и нема сумње да је се понекад плашио... Није ни чудо што је био необично нервозан пре него што је ступао на сцену. Као и сваки у суштини романтични уметник, никада није могао да предвиди куда ће га инспирација одвести и шта ц́е се одиграти на сцени... Карактеристично је да је, када би свирао, Вили често окретао главу од аудиторијума, да би га лакше заборавио, претпостављам. Ипак, чак и када је највише бивао окренут самоме себи, он је инстинктивно своје свирање пројектовао ка аудиторијуму, јер је био несумњиво исконски извођач. Не могу да замислим да је икада могао имати досадан наступ.”

Ове речи Арона Копланда посвећене Вилијаму Капелу, вероватно највећем аутохтоном пијанистичком таленту ког су Сједињене Америчке Државе икада имале, буде међу познаваоцима, ипак, више носталгије и сете него панегиричког поноса, будући да је прекратак животни пут овог пијанисте настрадалог у 31. години оставио, чини се, више од свега загледаност у све неосвојене врхове пијанизма ка којима се Капел суверено устремљивао на самом измаку моно доба. Ипак, као трајно сведочанство његовог пијанизма, Капелова прилично обимна дискографија на чудан начин зрачи самодовољношћу којој понајвише доприноси утисак да је овај пијаниста веома рано досегао пуну зрелост, што омогућава да се његова уметност данас посматра не тек као наговештај, колико као потврда једне већ оформљене извођачке поетике. Има стога основа да се у пијанизму 20. века позиција Вилијама Капела препозна као самосвојна, одређујући га као уметника који стоји у међупростору две парадигме – наступајуће „модерне” која се очитовала у пуноћи и прегледности његових пијанистичких мисли, чистим и диференцираним звучним плановима, те његове ослобођености од било каквих извођачких маниризама, и још увек блиске „романтичарске”, евидентне у свепрожимајућој страсти којом је узносио готово сваки свој музички покрет. Беспрекорност и срчаност можда су два појма која најбоље фиксирају окоснице Капеловог пијанизма.

Рођен у Њујорку 1922. године, Вилијам Капел је клавир најпре учио код Доротеје Андерсон Ла Фолет, а потом на Џулијарду код Олге Самароф, некадашње ученице Шарла Валентена Алкана. Брзи напредак био је праћен наградама од којих ће Капел прву освојити већ у десетој години, након које следе његова учешћа на такмичењу Филаделфија оркестра и на престижном конкурсу Наумбург на којима такође трјумфује. Године 1941. уследиће и његов Њујоршки деби у Таун холу проглашен за најбољи реситал у категоријих младих извођача у тој години. На трагу ових успеха, Вилијам Капел исте године потписује и ексклузивни уговор са издавачком кућом Ар-Си-Еј Виктор за коју отпочиње студијска снимања солистичке, камерне и концертантне музике. Тако већ у својим раним двадесетим годинама, Капел ступа у ред веома експонираних америчких пијаниста, док праву славу стиче легендарним снимком Хачатуријановог Клавирског концерта у Дес-дуру који реализује са Бостонским симфонијским оркестром и Сергејем Кусевицким, распродатим у рекордном времену и у огромном тиражу. Крајем 40-их, Капел прави и своје прве прекоокеанске турнеје, те осим по Америци наступа и широм Европе која се тих година опоравља од ратних траума, а стиже и до далеке Аустралије.

Мада је на самом почетку каријере доминантна рецепција његов пијанизам повезивала са виртуозном традицијом и најзахтевнијим делима клавирске литературе, Капел је осим извођачке бриљантности поседовао и својствену дубину, те свестраност приметну у ширини његовог репертоара који се кретао у распону од Јохана Себастијана Баха до Арона Копланда. Помно окренут константном усавршавању и раду, Капел је и у годинама пуне афирмације током 40-их настављао да продубљује своја музичка знања радећи приватно са уметницима које је навише ценио – Артуром Шнабелом, Паблом Казалсом и Рудолфом Серкином. Насупрот њима, сусрети са Артуром Рубинштајном и Владимиром Хоровицем којима је такође имао прилику да се представи, занимљиво нису били толико плодотворни из разлога који се могу објаснити готово анегдотским присећањем самог Хоровица који је тврдио да тако комплетног уметника попут Вилијама Капела једноставно није имао чему да научи. Свеска и сат које је Капел увек носио са собом бележећи прецизно сесије осмочасовног дневног вежбања за инструментом, говоре можда и понајвише о природи његове професионалне дисциплине и одговорности спрам задатка за константним усавршавањем и напретком, свакако ретким за једног већ формираног извођача. Нажалост, ове тежње изненада ће се прекинути 30. октобра 1953. године када се авион којим се Капел враћао са још једне турнеје по Аустралији срушио у заливу Сан Франциска.

Значајан број снимака које је реализовао у студију, на наступима и у виду радијских преноса наставили су, међутим, свој комерцијални живот и након преране смрти Вилијама Капела стичући у потоњим деценијама легендаран статус.

Премда је био веома заинтересован за музику свог доба, Капелово репертоарско тежиште је музика романтичарских композитора чијим је делима можда највише одговарао његов есктровертан темперамент и директно пласиран тон. Аналитички гледано, у Капеловом пијанизму може се тако очитовати доминација хоризонталног вођења музичког тока, без много агогичких флуктуација. Његова мисао је готово увек праволинијски усмерена ка напред и утисак је да свака фраза представља карику тонског ланца на коју се одмах по њеном завршетку надовезивала наредна. Ипак, овај у основи „једносмеран”, романтичарски начин излагања музичких мисли није сасвим ослобођен дубљег промишљања музике који Капел оваплоћује готово полифоним наслојавањем тонских планова рељефно истичући у вертикали латентне гласове различитих темброва. Стога се у његовом пијанизму готово никада не могу наћи замагљене тонске слике или мешање боја, док је музичка структура дела увек јасно распознатљива.

„Мислим да је величина у уметности нешто на шта наиђете након чежње, бола и дубоког осец́аја да се налазите у мрачном тунелу. Величина у уметности није нешто што себи кажете да имате. То је оаза, величанство, визија или како год желите да је назовете, до које се долази након путовања огромном пустињом усамљених и пресушених осец́ања. После тога следи оаза. И што је старији, музичар који је једном видео ову оазу, то више жели да живи у њој, па су све чешц́а његова достигнуц́а те величине и визије.” Ове речи Вилијама Капела наведене у једном писму написаном свега неколико месеци пре трагичне смрти откривају га као уметника трагалачког духа који је веровао у трансценденцију усредсређеног рада усмереног ка освајању највиших сфера музичког израза. Осим спорадичних писаних сведочанстава, о овим интенцијама најбоље сведочи његова дискографија коју осим официјелних снимака начињених за Ар-Си-Еј (данас похрањених на девет компакт-дискова) чини и један број сачуваних радијских преноса и тонских записа живих наступа. Унутар ње значајан удео престављају Капелова извођења концертантних дела са махом америчким и аустралијским оркестрима. На овом попису се тако налазе снимци прва три Бетовенова клавирска концерта, потом Концерт број 1 Јоханеса Брамса, Други и Трећи концерт Сергеја Рахмањинова, Концерт број 3 Сергеја Прокофјева и Клавирски концерт Хачатуријана. У емисији ћемо репродуковати Рапсодију на Паганинијеву тему, опус 43 Сергеја Рахмањинова коју је Вилијам Капел снимио 1951. године са Филаделфија оркестром који је наступао под именом Робин Худ Дел оркестар током својих летњих концертних серија. Диригује легендарни Фриц Рајнер.

Аутор емисије: Стефан Цветковић