Владислава Гордић Петковић: Александар Тишма – расути терет прећутаног

Слојевито и раскошно, ауторско дело Александра Тишме отвара се различитим читањима и читалачким апропријацијама. И поред тешких тема, Тишмином руком исписани свет место је читалачке страсти и посвећености: у његовим се делима рашчлањују историјске и идеолошке истине, посредују искуство насиља, смрти и етичког конфликта. О овом врсном, полифоничном и многоликом ствараоцу, сматра Владислава Гордић Петковић, морамо говорити као о потпуној ауторској личности – као о приповедачу, песнику, преводиоцу, уреднику, есејисти, путописцу, аутору дневничких записа – али и о томе како је као књижевни јунак нашао своје место у прози средње генерације писаца. У могућностима фикционализације Тишмине личности делимично се крије одговор на тајну његовог дара посматрања и бележења. 

„Тишма је био свестан колико немоћи језика да опише зло, толико и људске амбивалентности према злу. Његов је прозни стил тежак и хладан, груб и тачан а не мења се чак ни кад пише путопис. Опрезна грубост и груба опрезност очитују се у Тишминим сусретима са Другим и страним: то најбоље показује нерафинирана директност са којом описује друге културе и њихове рутине. 

Његова јавна обзнана потребе за бескомпромисним исповедним огољавањем води усредсређењу на негативне емоције и мрачна стања психе. Ипак, не можемо олако закључити да је Александар Тишма хроничар насиља, декаденције и ништавила, јер његова посвећеност ликовима – њиховој судбини и сећањима – мора да се  суочи са амбивалентношћу њихових поступака и емоција. Терет прећутаног једном се мора истоварити, каже Тишма, како би опоменуо на опасност од накнадног слепила за прошла искуства. Од њих нема бега, а нема им ни заборава, као да упозорава Тишма, велики и важан глас нашег времена”. 

Уредница Оливера Нушић.