Простори пијанизма – Тереза Карењо

„Она је била Богиња! Имала је невероватну енергију и моћ. Мислим да никада нисам чуо да је неко испунио стару дворану Берлинске филхармоније таквим звуком. Њене октаве биле су фантастичне и мислим да данас нико није у стању да их свира таквом снагом и брзином.”

„Својом егзотичном бојом, блиставим очима и још бриљантнијим клавирским свирањем, била је као какав посетилац са друге планете. Њен начин свирања зрачио је пурпурним бљештавилом, као што је Рубинштајнов био златан, а Џозефијев сребрн...”

Ове речи Клаудија Арауа и Џејмса Ханекера посвећене Терези Карењо, остале би вероватно ретка, посредна сведочанства величине њене уметности да ова венецуеланска пијанисткиња, рођена далеке 1853. године, није доживела еру технолошких достигнућа која су јој омогућила да почетком 20. века тонским записима својих интерпретација потврди мит већ увелико исплетен око њеног имена. Стојећи на размеђи две епохе – једне која је уметност клавирског извођаштва заувек сакрила у тишини 19. века и друге, модерне, у којој је пијанизам добио могућност трајне одрживости у звуку, Тереза Карењо историјски значај је стекла и као један од првих извођача чији је тон сачуван захваљујући изуму клавирских ролни. По изразу и стилу, запис је открива као вероватно последњу каријатиду романтичарског пијанизма. Буран живот Терезе Карењо прожет блиставом каријером развијаном са обе стране Атлантика, водио ју је ка епицентрима музичког живота 19. века и сусретима са најзначајнијим личностима епохе која је представљала златно време клавирског виртуозитета. О њему је својим начином свирања – уз неколицину својих савременика – оставила аутентична и уметнички непроцењиво вредна сведочанства. Удаљен од праксе медијског посредовања звука који је од музичке интерпретације у 20. веку створио довршен и укалупљен тржишни производ, пијанизам Терезе Карењо у данашњем времену зрачи (за професионалне стандарде) неочекивано необавезним односном према техничком савршенству на чијем су се месту у њено време налазили другачији идеали непосредног исказивања расположења и слободе у пласирању субјективних доживљаја музичке идеје композитора. Управо зато њен пијанизам изискује и другачије критеријуме вредновања од оних који су данас усклађени са императивима одмерености, прецизности и пуританства сваке врсте. Јер, уколико уметност поседује ту иманентну одлику да рефлектује дух епохе и „тероара” на којем настаје, онда и пијанизам Терезе Карењо треба сагледавати једино као саставни сегмент сопственог времена и места, онај њихов најнепосредније сачувани „звучни артефакт”, а данас – у прилично реалистичким реперодукцијама клавирских ролни – као најбоље вино ослобођено из боце затворене пре више од стотину година.

Рођена у Каракасу 1853, убрзо након првих подука из клавира које добија од оца, аматерског музичара, у деветој години се пред таласом револуције сели у Њујорк где наставља учење код Луја Мороа Готшалка. Као чуду од детета, тих година приређују јој се бројни наступи по градовима Сједињених Америчких Држава и на Куби на којима изводи данас мање познату, мада прилично захтевну романтичарску литературу из пера Хумела, Талберга, Делера и самог Готшалка. Након свега четири године проведене у Њујорку, Тереза Карењо се 1866. са породицом сели у Париз – тадашњи музички центар света, где отпочиње нову животну етапу у потпуности испуњену учењу клавира, али и соло певања (!), које ће је довести и до ангажмана у оперским кућама. Тих година, у граду светлости упознаје нека од најзначајнијих имена француске, али и европске музике попут Шарла Гуноа, Франца Листа, Жоржа Матијаса (Шопеновог ученика са којим је, претпоставља се, имала и неколико индивидуалних часова). Сусреће се такође и са Ђоакином Росинијем са којим учи певање. Поред пијанистичких наступа које упоредо множи широм Француске, Велике Британије и Шпаније, млада Тереза Карењо наступа и у улогама Краљице Наваре у Мајерберовим Хугенотима и Церлине у Моцартовом Дон Ђованију. Ипак, ови ангажмани значили су само проширење њених музичких интересовања, која међутим, превасходно остају усидрена у изворном пијанистичком позиву. Године 1876. враћа се у Сједињене Америчке Државе, те у својим двадесетим и раним тридесетим годинама развија богату каријеру као солиста, али и клавирски сарадник бројних оперских певача на концертним сценама. Љубав према опери изразиће се у животу Терезе Карењо и на нешто другачији начин, тачније између 1885. и 1887. године, када на позив венецуеланског револуционарног официра и државника Хоакина Креспе у Каракасу настоји да оснује националну оперу, у чему ипак не успева услед политичких немира који су потресали земљу. Тако ће – можда за њу погоднијим сплетом околности – Тереза Карењо у наредним годинама наставити да развија пијанистичку праксу, посебно на европским сценама, остваривши већ 1889. деби са Берлинском филхармонијом. Две године касније склопиће у Немачкој и свој трећи од укупно четири брака – са великим немачким пијанистом Еженом Д’Албером и у потпуности се посветити концертирању широм старог континента. Осим у његовом (и данас познатом) Другом клавирском концерту, тих година често наступа и као солиста у концерту Едварда Грига који је, чувши њену интерпретацију, похвално оценио као изузетног извођача овог дела. Занимљива је опаска да је управо утицај Д’Алберовог свирања био кључан на сазревање Терезиног тона, који је по мишљењу Дејвида Дибала тих година постао дубљи и богатији. Током овог, за њу веома плодног раздобља обележеног афирмацијом у Европи, Тереза Карењо пред очекивањима публике која постаје све више заинтересована за капитална дела, помно проширује репертоар па осим клавирских минијатура Шопена, Вебера, Шуберта, Листа, Чајковског, Антона Рубинштајна и других романтичара, свира и обимније циклусе попут Шуманових Симфонијских етида, Бетовенових концерата, али и његову Сонату „Валдштајн” опус 53, коју је забележила на Велте-Мињон клавирским ролнама 1905. године.

Окончавши краткотрајан брак са Еженом Д’Албером, Тереза Карењо се три године пре истека 19. века враћа у Сједињене Америчке Државе великим концертом који приређује у тек саграђеној новој дворани у Њујорку. Критика је тада забележила: „Тереза ​​Карењо, виртуоз на клавиру, данас је први пут наступила на Филхармонијском концерту у Карнеги холу под диригентском палицом Антона Зајдла. Њена величанствена техника је до највећег степена показала чудесну звучност Кнабеовог клавира на којем је свирала, добивши једну од највећих овација сезоне.” У годинама које ће уследити, Карењо достиже зенит своје популарности, те на солистичким и наступима са угледним оркестрима све чешће бива најављивана као звезда музичке сцене, али и као „Валкира клавира”, бележећи извођења под палицама Едварда Грига, Густава Малера, Ханса фон Билова, Хенрија Вуда и других истакнутих диригената епохе. Евоцирајући сећања на те славне дане, Хенри Вуд је записао да је „тешко на адекватан начин изразити шта су музичари у оркестру осећали према овој великој жени која је међу пијанистима изгледала као краљица – а свирала као богиња. У тренутку када би изашла на сцену, њено постојано достојанство заустављало би публику која ју је са прикованом пажњом посматрала док је намештала наборе дуге хаљине које је обично носила на наступима. Међутим, њена мушка снага тона и додира, и њена чудесна прецизност у извођењу октавних пасажа попут стихије однели би потом све пред собом.” 

С првим годинама 20. века, каријера Терезе Карењо добија светске размере те тако осим наступа у Америци и Европи (укључујући и Русију), у сезони 1907/1908. путује у Аустралију и Нови Зеланд, а 1910. године стиже и до Јужне Африке. Упоредо са турнејама током којих држи и клавирске радионице подучавајући талентоване младе пијанисте, 1905. отпочиње трајно бележење својих извођења на механичким клавирима марке Велте-Мињон. До 1908. године оствариће тако записе више од четрдесет клавирских дела, односно заокружити читаву своју звучну заоставштину. 

Сезоне током којих је светом пламтео Велики рат, Тереза Карењо проводи у Сједињеним Америчким Државама. Године 1916. свира између осталог и у Белој кући за Вудроа Вилсона, другог америчког председника поред Абрахама Линколна пред којим је на истом месту наступала као чудо од детета, готово пола века раније. Већ следеће, 1917. године током путовања у Хавану здравље јој се, међутим, нагло погоршава и само неколико месеци касније Тереза Карењо умире у Њујорку, у 63. години. Припадајући генерацији романтичарских пијаниста-композитора, осим извођачкој пракси, током живота била је посвећена и стваралаштву о којем сведочи опус од чак 75 дела – махом клавирске музике, али и у жанровима клавирског лида, камерне и симфонијске музике, од којих је до данас остао релативно познат једино Мали валцер компонован 1885. године. 

Њена интерпретација Шопенове Баладе број 1 најсугестивније потврђује запажање Дејвида Дибала о пијанисткињиној „титанској техници”, односно о томе да је „мало ко могао да парира њеној ’анималној’ виталности”, примећујући да је била „без премца по чистој издржљивости” у већим и технички захтевним формама. И заиста, хиспанско-амерички музички нерв Терезе Карењо избијао је из готово сваког геста у њеним пијанистичким креацијама. Он је био евидентан и у њеном израженом осећају за ритмички пулс који је у делима растао упоредо са узбуђењем које је доносио материјал, док је сваки живљи или виртуознији сегмент дела пијанисткиња тежила да оваплоти као моментални звучни спектакл. Осећај за играчки нерв веома често избија у први план и постаје начело обликовања сваког сегмента дела који својим материјалом нуди такву могућност. Њен пијанизам стога не понире у дубље значењске слојеве композиције, већ се првенствено задржава на особеној карактеризацији материјала, односно потцртавању његовог музичког надражаја. Ритмичка структура у њеним интерпретацијама била је третирана прилично еластично, истоветно као и сама агогика која је у духу романтичарске стилистике свирања код Терезе Карењо водила израженим девијацијама темпа. Он је стога ретко стабилан дуже од неколико тактова, јер свака промена карактера или нови мотив уноси ново расположење које је она настојала да истакне другачијим протоком музичког времена. Ове одлике биле су, шта више, типични изрази оног „вишка” слободе коју су пијанисти деветнаестог века себи дозвољавали над партитуром доживљаваном попут „сценарија” за оживљавање дела, уместо као стриктног упутства за његову репродукцију. Још један упадљив аспект њеног пијанистичког умећа односио се на изузетно спретну педализацију којом је успевала да не само допринесе сонорности, већ и оствари занимљиву кохезију сливених тонова – препознатљив звук свих својих интерпретација. Мада је све тонске записе остварила у времену пре појаве електро-акустичког снимања и то на клавирским ролнама којима се може замерити механицистички „звучни отисак” реалног извођења на инструменту, лако је констатовати да је тон Терезе Карењо био природно чврст, док се његов невелики динамички распон ретко спуштао испод мецопијана... 

Аутор емисије: Стефан Цветковић