Жене у музици

Реч је о делима Мел Бони, Лили Буланже, Жермен Тајфер, Лите Грир и Ненси Галбрајт, настајалим у периоду од 1902. до 2001. године. А како су и саме уметнице у програмској књижици која прати ово издање нагласиле: „Избором комада желеле смо да проширимо дискографски опус дела оригинално писаних за флауту и клавир која су компоновале жене, али и да инспиришемо друге уметнике да следе нашу идеју, те да ове комаде уврсте у своје концертне програме. Поред тога, усмеравањем пажње на стваралаштво композиторки, покушале смо да дамо свој допринос важности истицања родне равноправности у музичком свету”. Насловом албума – Дан и Ноћ – нагласиле су и разлике између појединих композиција: како на тематском и стилском плану, тако и у самом трајању одређених дела.

Емисију започињемо кратким Ноктурном Лили Буланже, композиторке школоване на париском Конзерваторијуму, која је била и прва жена овенчана наградом Prix de Rome 1913. године за кантату Фауст и Елен. Као и њена сестра, композиторка Нађа Буланже, и Лили је посебну наклоност гајила према музици Клода Дебисија, па се на самом крају овог остварења чује и кратак цитат из Прелида за поподне једног фауна. Иначе, Ноктурно је компоновала у току студентских дана, а касније је обликовала и верзију за виолину и клавир.

Након тога следе два комада из пера Жермен Тајфер: једноставна, лирска Пасторала из 1942. године, као и Форлана, коју је ова ауторка писала 1972, у позној стваралачкој фази и посветила флаутисти Жан-Пјеру Буриону. Назив комада – Форлана – не односи се на истоимену италијанску барокну игру, већ представља композиторкино подсећање на одломак из Дебисијевог клавирског циклуса Купренов гроб.

Музиколози истичу да постоји само неколико комада из романтичарске епохе оригинално писаних за модерну флауту, иако су флаутисти често правили аранжмане виолинских соната и остварења за друге инструменте како би обликовали реперотар. Међу прва оригинална дела наводе Сонату за флауту Карла Рајнекеа из 1882. године, док Сонату коју је Мел Бони компоновала 1902. сматрају панданом Рајнекеовом остварењу. У њему је ова француска ауторка користила стилске елементе класицизма и романтизма, а дело обликовала у четири става и посветила Лују Флерију, славном флаутисти којем је и Дебиси 1913. године наменио комад Сиринкс. Мел Бони је била блиска пријатељица са породицом Луја Флерија, а познато је да је он изводио и промовисао њену сонату у бројним приликама. Међутим, након великих успеха које је дело побрало, временом га је прекрио заборав, па на репертоару није било скоро четири деценије. За његово поновно увођење у концертне програме не само у Француској, већ и у Америци, заслужан је Мишел Дебост који је осамдесетих година двадесетог века представио ову сонату својим колегама флаутистима и публици.

Након тога следи Соната Лите Грир, савремене америчке композиторке. Иако по вокацији није флаутисткиња, овај инструмент имао је важну улогу у њеном музичком животу. Наиме, прва студентска дела на Џулијарду Лита Грир је посветила дувачким инструментима, а пошто је освојила специјалну награду на такмичењу за младе композиторке у организацији Њујоршке филхармоније, добила је идеју да компонује управо дела за флауту. Како би што боље упознала технике свирања на овом инструменту позвала је Џулијуса Бејкера, истакнутог америчког оркестарског флаутисту, како би код њега похађала часове. Пошто је убрзо завршила партитуру Сонате Бејкер ју је охрабрио да дело одмах објави и означи га као "нови класик у репертоару за флауту". По његовој препоруци, соната се ускоро нашла као део образовног програма на Катедрама за дувачке инструменте на Џулијарду и Кертисовом Институту. Занимљиво је да ова соната дочарава јединствен амерички звучни свет педесетих година двадесетог века, а посебно реферира на Гершвиново остварење Американац у Паризу.

Емисију ће заокружити троставачна соната названа Атакама Ненси Галбрајт. Музику ове савремене америчке ауторке, иначе професорке композиције на Универзитету у Питсбургу, критичари хвале због богате хармонске текстуре, ритмичке полетности, као и због емоционалне дубине која је уткана у сва њена остварења. Соната Атакама премијерно је представљена јуна 2001. године на Џулијарду, а дело је названо по пустињи у Чилеу, која се протеже од планина Анда до Пацифика и важи за најсувљу пустињу на свету. Ненси Галбрајт од извођача захтева посебне технике интерпретирања: од коришћења звиждука, циркуларног дисања, певања током свирања и стварања шумова.

Уредница Ирина Максимовић Шашић