среда, 07.02.2024, 20:25 -> 12:52
Мајстори барока – Антонио Бонончини
Слушаћете солистичке кантате за контраалт уз пратњу виолина Антонија Бонончинија. „Толико сам навикао срце на сузе”, „Удаљеност” и „Ирениним стопама” интерпретираће солиста Алојз Милбахер и ансамбл Арс Антиква Аустрија под уметничким руководством Гунара Лецбора.
Италијански аутор Антонио Бонончини рођен је у Модени 1677. године. Заједно са својим старијим братом, касније угледним оперским композитором, Ђованијем Бонончинијем, студирао је у Болоњи, код Ђованија Паола Колоне. Након тога, своје образовање наставио је у Риму, где је био активан и као виолончелиста у оркестрима. Током владавине Јозефа I Хабзбуршког, многи композитори са севера Италије су долазили у Беч где су добијали различита намештења на двору. Тако се и Бонончини, око 1700. године придружио свом брату који је тамо већ радио, и постао један од чланова заједнице италијанских композитора који су стварали на хабзбуршком двору на прелазу из 17. у 18. век. Наклоност коју је уживао Ђовани Бонончини, прелила се и на Антонија, те је за дворске поруџбине написао тринаест кантата, шест серенада, четири ораторијума и оперу у три чина. Након смрти цара Јозефа, браћа Бонончини су напустила Беч, за собом оставивши тековине италијанске музичке праксе.
Године 1713. Бонончини се вратио у Италију, и био је активан као композитор и интерпретатор најпре у Риму, а потом Милану и Напуљу, да би се 1721. обрео у Модени, свом родном граду. Овде је добио намештење дворског капелмајстора, оставши на овој позицији до краја живота, 1726. године.
Стваралачки опус и музички израз Антонија Бонончинија италијански музички теоретичар Падре Мартини описао је у својим списима као „узвишени стил, тако жив, вешт и угодан, који га одваја од већине осталих композитора са почетка XVIII века”.
Три Бонончинијеве кантате које ћете чути у овој емисији, написане су 1706. године док је радио на хабзбуршком двору. Компоноване за контраалт и облигатни инструмент, написане су на текстове анонимних аутора, а њихова тематика је љубавног каракера – говоре о чежњи, туговању и жељи за одсутним партнером. У њима доминира циклична драматургија, а Антонио Бонончини, као врсни познавалац музичке реторике, постиже „вешт спој музичких фигура са поетским фразирањем”.
Ауторка: Саша Тошковић.
Коментари