среда, 31. јан 2024, 20:02
Научни скупови
Годишњице великих филозофа – Уна Поповић о Вилхелму Дилтају и Јелена Бољановић о Карлу Јасперсу
У емисији Научни скупови од понедељка, 29. јануара, до петка, 2. фебруара, можете слушати снимке са конференције „Годишњице великих филозофа” која је, у организацији Српског филозофског друштва, одржана 23. децембра на Филозофском факултету Универзитета у Београду. На почетку треће емисије овог циклуса можете пратити излагање Уне Поповић о Вилхелму Дилтају, а потом ће о Карлу Јасперсу говорити Јелена Бољановић.
Вилхелм Дилтај (1833–1911) био је немачки филозоф, историчар, социолог и психолог. Као син теолога реформистичке цркве, и сам је почео да студира теологију, али се врло брзо више заинтересовао за филозофију, историју, уметност и тако даље. Његов главни пројекат било је заснивање историјског сазнања, као и разјашњавање дистинкције између природних и духовних наука. Сходно томе, Уна Поповић истиче Дилтајев допринос у спору о методи, односно његово истрајавање на признавању другачије врсте научности у односу на природне науке.
Будући да се људски свет разликује од природног света, другачије му се мора и приступити, како у смислу методе, тако и у смислу закона и разумевања. Иако је уважавао чињеницу развоја појединачних наука и њихогог одвајања од филозофије, Дилтај је био веома опрезан према уској специјализацији и фрагментисању науке и знања о човеку. Противио се идеалистичкој метафизичкој традицији и раздвајању филозофских категорија од света живота, тврдећи да оне, како би захватиле целину духовног искуства, треба да буду реалне, животне и конкретне. Као другу компоненту Дилтајеве филозофије ауторка излагања наводи херменеутичку логику, која није заснована на објашњењу већ на разумевању, а која је касније прерасла у филозофију језика.
Карл Јасперс (1883–1969) био је немачко-швајцарски филозоф и психијатар, који је остварио валики утицај на обе дисциплине, као и на теологију. Покушавао је да створи иновативан филозофски систем, а у Немачкој су га сматрали највећим представником егзистенцијализма, иако он сам никада није прихватио ту етикету.
Како запажа Јелена Бољановић, Јасперс је у филозофији највише пажње посветио такозваним „граничним ситуацијама” – моментима који се супротстављају свакодневном животу, тренуцима у којима човек мора да промени свој поглед на свет и настави даље, док је у психијатрији највећи допринос дао својом феноменолошком психологијом заснованом на целовитом сагледавању пацијента. Залагао се за биографски метод у психијатрији, за третирање пацијената као субјеката, а не као објеката, те за интроспекцију као пут ка спознаји. Његово дело Општа психопатологија и данас се сматра интелектуалном мапом у психијатрији, а класификација менталних обољења и даље почива на Јаспесовим открићима.
У сутрашњој емисији можете слушати излагања Милоша Вулетића „О Маргарет Кевендиш” са овог научног скупа.
Уредница циклуса: Тања Мијовић
Autor:
Редакција
Преносимо излагања са научних конференција и трибина. [ детаљније ]
Коментари