Простори пијанизма – Душан Трбојевић

О доприносу Душана Трбојевића (1925–2011) српском пијанизму могло би се данас – безмало стотину година од рођења уметника – говорити из различитих углова: оног иманентно музичког које би истакло мајсторство његовог пијанистичког стила и несумњиву особеност звучног израза, али и из угла који Трбојевићеву праксу осветљава у контексту времена и средине у којој је живео и радио. У првом случају реч је о уметнику највиших професионалних стандарда, једном од наших првих, аутохтоних пијаниста који су домаће извођаштво подигли на интернационално конкурентан ниво, док се у другом, његова разграната делатност промовисања музике у домену писане речи и концертних предавања указује просветитељском у времену пуног замаха ширења културе у свим правцима друштва у деценијама након Другог светског рата.

Рођен 1925. године у Марибору, Трбојевић је рано показао музички талент, али су бројне селидбе у периоду детињства условиле да са систематичним музичким образовањем започне тек по доласку у Београд, непосредно по ослобођењу, када на Музичкој академији уписује композицију код Миленка Живковића, и клавир у класи Милке Ђаје, истакнутог клавирског педагога и некадашње ученице Исидора Филипа у Паризу. Након завршених студија на оба смера 1951. односно 1953. године, Трбојевић добија стипендију за трогодишње усавршавање у Лондону на Краљевском колеџу за музику, и потом на Краљевској музичкој академији код Кендала Тејлора. Овај велики британски пијаниста и педагог, чија професионална генеалогија сеже уназад до Јоханеса Брамса и Феруча Бузонија, оствариће кључни утицај на младог уметника који се у новој средини први пут сусрео са дисањем великог музичког света. Дошавши из земље која је тек утирала пут музичком професионализму високих компетенција на пољу извођаштва, и у којој је концертна сцена у великој мери била одређена колико специфичном политичком оријентацијом земље у годинама по ослобођењу, толико и општим незавидним нивоом музичке културе, Трбојевић је у Лондону добио прилику не само за подуку, већ и за сусрет са највећим именима светске музичке сцене.

По повратку у Београд, Трбојевић започиње разгранату професионалну праксу, на једној страни најпре као асистент, а потом и професор на Музичкој академији, а на другој као концертни музичар – солиста и камерни пратилац, посебно са Мирославом Чангаловићем са којим ће 1957. године покренути изузетно блиску и плодну вишедеценијску сарадњу. Разноврсни музички ангажмани Трбојевићу ће отворити врата гостовањима и турнејама ван земље током којих ће касних 50-их и раних 60-их наступати у бројним европским земљама попут Чехословачке, Француске, Совјетског Савеза, Мађарске и Румуније, а током 1965. и 1966. као Фордов стипендиста и у Сједињеним Америчким Државама, где ће у Њујорку и другим градовима наступати на реситалима и држати тематска предавања. На страницама Политике експрес од 10. септембра 1966. године остало је забележено: „Београдски пијаниста Душан Трбојевић борави већ неколико месеци у Сједињеним Државама. У Хонолулу на Хавајима недавно је суделовао на два концерта на фестивалу Уметности два света. На првом је извео Сонатину Василија Мокрањца, за коју је критика написала да је одсвирана ’бриљантно и са великом осећајношћу’. На другом концерту Трбојевић је свирао дела Тајчевића, Славенског, Перичића и Раденковића (…) као први југославенски музичар који је наступао у овом делу света.”

Само годину дана раније, поводом извођења Листове Сонате у ха-молу, критика у Братислави пише да се Трбојевић тамошњој публици представио као „прави мајстор инструмента” прворазредне техничке припремљености, док је Бранко Драгутиновић поводом београдског концерта на којем је наступио у улози солисте у Бетовеновом Петом клавирском концерту, забележио да је пијаниста поделио „интимни и дубоки доживљај музике и радост музицирања кроз коју просијава широка и топла хуманост”.

Током близу шест деценија активног концертног деловања, Трбојевић је одржао близу две хиљаде концерата широм Европе, потом у Ирану, Египту, Кини, Индији, Сједињеним Државама, Куби и Мексику, што га сврстава међу наше прве пијанисте глобалне интернационалне каријере. Међутим, са не мањим ентузијазмом Трбојевић је континуирано био посвећен и друштвено ангажованом раду, наступајући широм некадашње Југославије, неретко и по мањим местима, приређујући такође и концертна предавања за раднике, али и за децу.

Репертоар Душана Трбојевића обухватао је капитална дела солистичке клавирске и камерне музике, као и чак двадесет три клавирска концерта аутора различитих епоха од барока до двадесетог века. Нарочит афинитет гајио је према делима српских аутора, међу којима је музика Василија Мокарњца – Трбојевићевог дугогодишњег колеге и пријатеља – за пијанисту имала сасвим специфичан, интиман значај. Антологијско дело српске клавирске музике Одјеке из 1973. године Мокрањац је посветио управо Душану Трбојевићу, а у емисији ћемо представити један од најранијих снимака ове партитуре, који се чува у фонотеци Радио Београда.

Премда је кроз пијанистичко образовање у Београду и Лондону примио извођачка знања различитих порекла, чини се да је посредством Кендала Тејлора на Трбојевића највећи утицај имала немачка пијанистичка традиција. Она се испољила у упадљивој јасноћи излагања музичких мисли и потцртавању прегледности музичке форме извођеног дела, али такође и у интонативној чистоћи звука која је постизана веома суздржаном педализацијом. Трбојевићев звук није масиван, већ пре стилизован са мером и укусом саображеним карактеру и „поруци“ самог дела коју он проналази у егзактној репродукцији музичког записа. У том погледу, Трбојевић не залази у простор пуније звучне колоризације, већ више инсистира на монохроматским вредностима сличним графици или цтрежу у ликовним уметностима. Једна од његових препознатљивих особености јесте транспарентна музичка дикција и јасно усмерена нарација која га открива као пијанисту који предност даје пре хоризонталном излагању музичког тока, него истраживању могућности озвучавања вертикалних слојева структуре дела. Изражен темперамент испољаван кроз увек живи пулс, каткад и у нешто оштријем тону, никада међутим, није функционализован у правцу остваривања спољног ефекта, већ искључиво у сврху презентације самог музичког дела.

Аутор емисије: Стефан Цветковић