Научни скупови

Годишњице великих филозофа – Миланко Говедарица о Михаилу Марковићу

У емисији Научни скупови од понедељка, 29. јануара, до петка, 2. фебруара, можете слушати снимке са конференције „Годишњице великих филозофа” која је, у организацији Српског филозофског друштва, одржана 23. децембра на Филозофском факултету Универзитета у Београду. У првој емисији овог циклуса можете пратити излагање Миланка Говедарице „О Михаилу Марковићу”.

Михаило Марковић (1923–2010) био је један од најзначајнијих српских филозофа и логичара 20. века. Рођен је у Београду, учествовао у Другом светском рату, а филозофију је дипломирао 1950. на Филозофском факултету у Београду, где се следеће године запослио и прошао сва наставно-научна звања. Докторску тезу Формализам у савременој филозофији одбранио је 1956. у Лондону. Био је управник Института за филозофију и један од оснивача Института за филозофију и друштвену теорију у Београду. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1963. а за редовног 1983. Написао је више књига од којих неке, као што су Дијалектичка теорија сазнања (1961) и Филозофски основи науке (1981), спадају у светску филозофску баштину. Предавао је на више унуверзитета у Европи, Канади и САД, био је председник Југословенског удружења за филозофију, један од организатора Корчуланске летње школе, члан Савета филозофског часописа Праксис и многих других стручних публикација.

Миланко Говедарица сматра да у контексту Марковићевог укупног дела посебно важно место има његов практични ангажман. Фокусирајући се на четири кључна појма – праксу, рационалност, слободу и хуманизам – аутор излагања показује како је наш истакнути филозоф у себи помирио две, наизглед, противречне природе – непристрасног научника и страственог хуманисту. За Марковића, пракса је била нешто више од трaдиционалног става филозофске контемплације, узвишеног и дистанцираног посматрања свакодневног живота, али и нешто различито од модерног прагматизма, техничког искоришћавања природних ресурса и опортунистичке сналажљивости. Страни су му били ирационалност, празноверје, произвољност и веровао је да практична рационалност или мудрост не сме да се сведе на лукавство и извлачење користи из актуелних прилика, већ да се мора огледати у примени општих принципа у конкретним ситуацијама. Слободу је изједначавао са умом и тврдио је да свако истинско ослобођење почива на осмишљавању људског живота, а не на деструкцији смисла и умности. Најзад, за Марковића, хуманизам није био празна филозофска филантропија, без емоционалног садржаја и делотворне енергије, већ је подразумевао излазак појединца из властите егоистичке љуштуре и отварање за несебичан сусрет са другима, али не тако што би се угађало њиховим жељама и лажним потребама, него позивањем на заједнички ангажман за праве и универзалне вредности, закључује Миланко Говедарица.

У сутрашњој емисији можете слушати излагање Душка Прелевића „О Бранку Лазаревићу” са овог научног скупа.
Уредница циклуса Тања Мијовић.

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње