Фестивал у Салцбургу 2023

Циклус Четири духовна комада, чије је одломке Верди компоновао у различитим фазама свог последњег стваралачког периода, убрајају се међу најзначајнија дела његовог опуса изван оперског жанра. Одломке Stabat Mater и Te Deum, по латинском тексту, писао је у периоду од 1895. до 1897, односно, у годинама након Фалстафа, свог последњег оперског остварења. Музиколози наводе да је за премијерно извођење ова два одломка заслужан либретиста Ариго Боито, који је инсистирао да њихова премијера буде у париској Опери током ускршњих празника 1898. године. Том приликом дириговао је Пол Тафанел, а како је Верди већ био у озбиљним годинама, према речима историчара, није био у прилици да присуствује премијери, већ је послао детаљно упутство за извођење.

Брукнер је Седму симфонију писао у периоду од 1881. до 1883. године, а премијера је уприличена 30. децембра 1884. када су је одсвирали чланови Гевандхаус оркестра под управом Артура Никиша у лајпцишком Новом позоришту. То је био један од великих тријумфа у композиторовој каријери, а овај успех поновљен је у Минхену наредне 1885. године када је симфонију дириговао Херман Леви. Недуго затим дело је објављено са Брукнеровом посветом баварском краљу Лудвигу Другом. Међутим, упркос топлом пријему у Лајпцигу и Минхену, критичари у другим градовима били су знатно мање ентузијастични. Наиме, након њујоршке премијере, када су дело интерпретирали чланови Филхармонијског друштва предвођени Теодором Томасом, критичар Њујорк Трибјуна био је оштар и у свом приказу истакао је следеће: „Дело је тотални промашај. Можда ће оно бити пријемчиво за слушање и лепо за двадесет пет година, али сада није! Музика је као олово пала на слушаоце, а чак једна трећина присутних је већ после другог става напустила салу”. Иако се Брукнер данас убраја међу водеће симфоничаре који стоје између Бетовена и Малера, чак су и кругови бечких музичких критичара тог доба Седму симфонију дочекали са одређеном дозом непријатељства, критикујући композиторов музички језик. Међутим, публика је 1886. године дело топло примила, у извођењу Бечких филхармоничара и диригента Ханса Рихтера, а оно је нешто боље дочекано и на концерту у Лондону наредне године када је стручна јавност у њему приметила и „неке фине пасаже у спором ставу” означивши га као „Елегију за Вагнера”. Историчари наводе да је управо Вагнерова музика инспирисала Брукнера да компонује ово остварење, а велику наклоност коју је композитор гајио према музици свог колеге, показао је и употребом Вагнерових туба. Наиме, била је то прва употреба овог инструмента у симфонијској музици, а Брукнер ће га користити и у своје две последње симфоније.

Уредница Ирина Максимовић Шашић