Владимир Гвозден и Алпар Лошонц: Мултикултурални пакао Александра Тишме (2)

Владимир Гвозден (новосадски теоретичар књижевности) и Алпар Лошонц (акaдемик и филозоф) нуде темељно тумачење Тишминих ломова у сопственом идентитету. Александар Тишма је био мешовитог, српско-мађарско-јеврејског порекла, те су га, пред Други светски рат, родитељи превели у православље (тај маневар му је, као и Данилу Кишу, уосталом, спасаo живот), што је, барем у том периоду, одредило његов етнички идентитет, те је он себе сматрао Србином. Но, одмах после рата, суочен с немисливошћу Холокауста, с бешћутношћу фашизма и, како је сам говорио, са својом "јеврејском компонентом", Тишма запада у својеврсну идентитетску збрку. (Тој збрци ће додатно допринети и разочарање у комунизам као поредак који не почива на слободи, већ на насиљу и страху.) Драгоцене податке Гвозден и Лошонц црпу из импресивних Тишминих „Дневника” које је водио готово читавог живота, али, наравно, и из његових романа и прича у којима се, једнако беспоштедно као у „Дневницима”, суочавао с проблемом идентитета. Управо велики Тишмин роман Књига о Бламу речитије и од самих „Дневника” говори у каквом је идентитетском паклу живео Тишма (те се не мора бити великим психологом да би се закључило како је писање за њега било начин да се из пакла избави, или га макар ублажи): главни јунак тог романа, Блaм, Јеврејин, јесте невин човек у нормалном поретку света, али он ће бити убијен не само зато што је Јеврејин, већ и због тога што није у стању да пружи отпор. Управо је то оно што је мучило Тишму, једнако као што га је мучило и то што је за време Другог рата, како је сам мислио, "издао" своје jеврејство тиме што је прешао у православље. Управо у мајсторском преплитању књижевних и филозофских мотива исписују Гвозден и Лошонц врхунски текст који упућује на неке од кључних чворова у делу и животу једног од највећих српских писаца.

Чита Душица Мијатовић
Уредник Иван Миленковић