Милан Суботић: Два Лењинова тела (3)

Чињеница да се ових дана навршава сто година од Лењинове смрти представља непосредни повод за подсећање на вођу Октобарске револуције који је својим теоријским и политичким делом снажно утицао на историју двадесетог века. Међутим, за разлику од уобичајених обележавања „округлих” годишњица историјских догађаја и актера, у Лењиновом случају суочавамо се са необичном чињеницом да је после читавог века од физичке смрти његово тело сачувано и изложено у маузолеју који је деценијама заузимао средишње место не само на московском Црвеном тргу, већ и у совјетској политичкој симболици и имагинацији светског комунистичког покрета. Сачувано у споља неизмењеном облику, Лењиново тело је претворено у одредиште масовних ходочашћа која су оснаживала веру да је он, по речима Мајаковског, упркос физичкој смрти – „живљи и од свих живих”.

Указујући на парадокс по коме је совјетска власт, одбацујући у име науке веру у моћ светачких моштију, створила сопствени култ Лењинових посмртних остатака, аутор се ослања на класично дело Ернеста Канторовича „Два краљева тела” у коме је детаљно анализирано средњовековно политичко и правно учење о разликовању смртног („физичког”) и бесмртног („политичког”) тела владаоца. Ипак, на основу елемента сличности између средњовековне и бољшевичке „политичке теологије” не може се, по мишљењу Милана Суботића, у потпуности објаснити настанак и функција балсамованог Лењиновог тела. Стога се у делу рада који емитујемо детаљније излаже историјски контекст у коме се – од Лењинове болести и смрти, преко описа спорова о начину његове сахране – интерпретирају мотиви и разлози за одлуку бољшевичког вођства о изградњи маузолеја и очувању Лењиновог физичког тела путем балсамовања заснованог на научном знању. После читавог века, однос према том телу у данашњој Русији указује на амбивалентан став према совјетској прошлости.

Текст чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.