Мајстори барока – Ђовани Батиста Басани

Италијански композитор Ђовани Батиста Басани рођен је 1650. године у Падови., а своје музичко образовање стекао је најпре у Венецији, а потом и у Ферари, где је учио код Ђованија Легренција. Први записи о Басанијевој професионалној активности датирају из 1667. године, када је забележен као оргуљаш у Академији дела Морте у Ферари, где је између осталог, компоновао један од својих првих ораторијума. На овој позицији остао је до 1675, а пут га је даље одвео Болоњу, где је постао члан Академије Филармонике. Следећи писани траг датира из 1677. године када је објавио свој опус број 1, на чијој насловници је писало да је био „композитор и оргуљаш Братства Смрти у Финале Емилији, у близини Модене”. Три године касније Басани је добио намештење капелмајстора на двору војводе Алесандра ИИ од Мирандоле, позицији на којој је остао до 1683. године. Након тога, вратио се у Ферару и радио као капелмајстор у Академији дела Морте, а касније и у катедрали. Због доприноса музичком животу овог града, неретко се може наћи податак да су га називали „Басани од Фераре”. У периоду од 1710. до 1712. године, забележено је да је овај аутор написао 76 служби које су разврстане у неколико циклуса, а за потребе катедрале у којој је радио. Након Фераре, Басани је отишао у Бергамо, где је такође деловао као капелмајстор у Базилици Санта Марија Мађоре, али и као педагог. На тим функцијама остао је све до своје смрти, 1716. године. 

Басани је био прослављени виолиниста и уживао је велики углед у музичким круговима. Историчар музике Чарлс Берни писао је о његовом стваралаштву као о „изузетном и специфичном идиоматском стилу компоновања”, нарочито када су дела за виолину у питању. Такође, био је изузетно плодан аутор, и његов опус садржао је велики број вокалних остварења – опера, ораторијума, миса, мотета и кантата, али је нажалост велики део рукописа изгубљен. Ипак, оно што га је прославило у италијанским музичким круговима било је инструментално стваралаштво – а нарочито његова збирка соната за два или три инструмента и басо континуо, под називом Синфоније опус број 5, којима је посвећена емисија. 

Овај опус садржи дванаест соната, које се састоје из различитих комбинација карактера, те смене брзих и спорих ставова, који су често полифоне текстуре. Одликују се дугачким мелодијским линијама којима контрастирају кратке уравнотежене фразе. Претпоставља се да су ова дела била намењена за црквену употребу, с обзиром да су неки ставови због коришћених елемената прикладни за извођење у току различитих тренутака службе, попут причешћа или на крају мисе. Ипак, ова остварења нашла су своју примену ван граница цркве, и постала изразито популарна у ширим круговима – доживела су, чак, четири издања. 

Ауторка: Саша Тошковић