Жене у музици – Рита Штрол

Рођена 1865, само три године после Клода Дебисија, у годинама прелома деветанестог у двадесети век, пратила је сличну путању као и данас много познатији композитор, окрећући се стиховима Верлена, Бодлера, а посебно Пјера Лоија као инспирацији. Управо су Дебиси и Штрол, први подарили музичко рухо Лоијевијм Билитисиним песмама – Дебиси 1897. године, а Рита Штрол 1898. године. Њен циклус садржи дванаест песама, међу којима су две које је омузикалио и Дебиси – Панова свирала и Власи косе.

Ова ауторка, рођена је иначе, у уметничкој породици која је подржавала њен таленат. Са само тринаест година примљена је на париски Конзерваторијум, али по свему судећи, није била превише фасцинирана студијама као таквим. Назависна, духовита и самосвојна, Рита Штрол је за време похађања Конзерваторијума већ изводила своја дела, остављајући професоре да се жале на њену незаинтересованост, али су оцене, ипак, пред крај школовања еволуирале до „изузетно талентоване и уметнички темпераментне”. У својој самосталној каријери, Штрол је убрзо почела да се представља публици широм Француске, да би се 1888. године удала за капетана Емила Штрола са којим ће засновати породицу. Све време је компоновала, али је 1898. по рођењу своје последње ћерке, одлучила да „ухвати корак са својим временом”. Тада су настале Билитисне песме које вечерас слушамо, као директан одговор на цајтгајст Француске на прелазу векова. Сучељавање XIX и XX века, било је преломно за Риту Штрол на више начина, с обзиром да 1900. године изненада умире њен супруг. У периоду туговања, окреће се синкретистичкој духовности, упозавању саме себе, својеврсном мистицизму, који ће је пратити до краја живота. Али, такође и на музичком плану окреће се експериментима са музичким језиком, покушају спајања са силама природе и коришћењу симболистичког проседеа. У духу пантеизма настајали су њени ораторијуми, монументалне симфоније са хором и „спиритуалне мистерије” које до сада нису изведени, с обзиром да су нека од ових дела изузетно грандиозних димензија, са преко хиљаду страница партитуре и замишљена за извођачки апарат у којем треба да учествује шест пари дувача, четири саксофона или четири харфе. Године 1908. Рита Штрол је упознала свог другог мужа, Ришара Биргстала, музичара, уметника и пасионираног вагнеријанца, са којим ће основати Театар де ла Гранж, на њиховом имању. У овом симболистичком и езотеричном месту окупљали су се уметници попут Одијона Редона, али оно није имало већи успех ни значај. По разводу од Биргстала, Рита Штрол се преселила у Ницу, где је провела последње године живота, живећи повучено, док су њена дела полако падала у заборав. Треба напоменути да јавност никада није у потпуности прихватила нови језик Рите Штрол и да из критике последњег извођења једног њеног дела – Грешне жене – 1931. године, ипак и поред позитивног става ишчитавамо неразумевање и патронизујуће потрцртавање ауторкине неуклопљености у било које токове тада савремене музике.

Уредница Ксенија Стевановић