Музеј звука

Претпоставља се да је Јоханес Окегем пореклом из Сен Гилена у данашњој Белгији, али истраживачи до данас нису утврдили када је овај композитор рођен. Наиме, помињу се датуми у распону од чак двадесет година – између 1410. и 1430 – за које постоје посредни докази да би могли бити тренутак рођења овог аутора. Подједнако несигурни су и детаљи везани за његово рано образовање и каријеру, а први поуздан траг проналазимо у катедрали у Антверпену, где је Окегем био ангажован 1443. године као хориста. Неколико година касније, ступио је у службу Шарла I Бурбонског, да би 1452. постао капелмајстор на француском двору, за време Шарла VII, што указује да је већ тада био успешан музичар чије је умеће високо цењено. На овој позицији, композитор је остао наредних четрдесет година, служећи током владавина Луја XI и Шарла VIII, али и добијајући низ других угледних звања, попут ризничара Цркве Светог Мартина у Туру или каноника париског Нотр Дама.

Упркос обавезама на француском двору, чак и активностима у дипломатским мисијама на које га је слао француски суверен, Окегем је успевао да оствари контакте са другим значајним композиторима 15. века. Током затишја у односима Бургундије и Француске, композитор је посетио домовину, где се сусрео са Гијомом Дифајем. Такође, претпоставља се да је један од аутора са којима је одржавао редовне контакте био и Антоан Биноа, који је 1467. године написао мотет у Окегемову част.

Иако се стил Окегемових композиција значајно разликује од дела његових претходника, попут Жила Беншоа, од њих је преузео основе своје контрапунктске технике коју је затим обогатио и усавршио, те у том смислу представља директну везу са радовима нове генерације аутора који су потекли из Фландрије, попут Обрехта и Жоскена. У тренутку када је умро 1497. године, Окегем је уживао тако велики углед да је песник Гијом Кретен у ламенту написаном овим поводом рекао да је „велика штета што је композитор таквог талента умро пре него што је напунио 100 година”. Ипак, о његовој репутацији набоље сведоче бројна дела која су други аутори компоновали током 15. и раног 16. века, а која су директно заснована на композицијама Јоханеса Окегема. Она укључују мисе базиране на композиторовим шансонама, као и мисе пародије засноване на узорима преузетим из дела овог аутора.

Упркос великом угледу који је уживао и дужини његове каријере, Окегем за собом није оставио обиман композиторски опус. За многа дела која су му била приписивана, касније је утврђено да су их написали други аутори, те се са сигурношћу може потврдити да је компоновао четрнаест миса, један Кредо, пет мотета, једну мотетску шансону и двадесет једну шансону. Његових тринаест миса је остало сачувано у кодексу из Киђија, фламанском рукопису насталом око 1500. године који се данас чува у Ватикану.

Међу њима је и Missa prolationum, једно од контрапунтских ремек-дела у музици 15. века. Реч је о композицији у којој је Окегем у свим ставовима као основни композициони принцип користио канон. У првом ставу, канон започиње у унисону, а потом се у сваком наредном ставу интервал повећава да би на крају достигао октаву. Интересантно је да је применом оваквог строгог принципа, Окегем постао први композитор који је написао каноне у интервалском размаку секунде, терце, сексте и септиме, интервала који су тада сматрани „несавршеним”.

Поред овог комплексног мелодијског система, Окегем је у делу применио и строге ритмичке односе, односно мензурисан начин ритмичке организације сваког гласа. По овоме је миса и добила име, јер је „пролација” у ренесансној теорији музике означавала вид мензуралне нотације, која укључује мале ритмичке струкуре. Упркос овом изузетно сложеном мелодијско-ритмичком прекомпозиционом систему, резултат који је Окегем успео да постигне је дело изузетне мелодијске лепоте и грациозности.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић