Уметност интерпретације – Хенрик Шеринг

Пољско-мексички виолиниста Хенрик Шеринг припадао је генерацији невероватно талентованих виолиниста којој су још припадали Јехуди Мењухин, Ајзак Штерн, Артур Гимијо, Жинет Неве, Леонид Коган и Руђеро Ричи, између осталих. Рођен је у Варшави 1918. године, у јеврејској породици у којој је и добио прве подуке у области музике, учећи клавир и хармонију са мајком. Убрзо је уместо клавира почео да свира виолину, а формално образовање стекао је у Берлину, учећи са изузетно утицајним виолинистом и педагогом Карлом Флешом, из чије класе је поникао велики број виолинских виртуоза 20. века. Студије виолине, завршио је 1937. године на Париском конзерваторијуму, као студент Жака Тибоа, а паралелено је студирао и композицију у класи Нађе Буланже.

Почетком Другог светског рата, Шеринг се као полиглота ставио на располагање пољској влади у егзилу, настојећи да олакша патње својих сународника. Када га је пољски премијер Сикорски, 1941. године послао у Мексико како би обезбедио дом за 4000 пољских избеглица, Шеринг је наишао на тако топао пријем, да је одлучио да постане натурализован Мексиканац. Током рата одржао је преко 300 концерата за савезничке трупе, а 1945. прихватио је позив да постане шеф катедре за гудачке инструменте на Националном универзитету Мексика.

Таленат овог уметника вероватно би остао неоткривен, да средином педестих година, сусрет са Артуром Рубинштајном није променио ток Шеринговог живота. Након Рубинштајновог концерта у Мексико Ситију 1954, Шеринг је прихватио његову понуду да дође у хотел како би му свирао, а о овом догађају Рубинштајн је касније сведочио следећим речима: „довео ме је до суза... прави љубитељи музике желе емоцију, велики тренутке, а то је оно што им Шерингово свирање пружа”. Под снажним утиском овог сусрета, Шеринг је поново започео солистичку каријеру, током које ће освојити велики број награда и наклоност публике. Шеринг и Рубинштајн су до краја живота често музицирали заједно, као дуо, или као трио са виолончелистом Пјером Фурнијеом.

У тренутку када се Шеринг појавио на светској сцени средином педесетих година прошлог века, други виолинисти његове генерације, попут Јехудија Мењухина, већ су стекли репутацију на међународном плану. И поред тога, Шеринг је брзо стекао углед, као један од најсвестранијих виолиниста и вероватно највећи космополита међу њима. Као полиглота, који је живео између Мексика и Француске, овај виолиниста је асимиловао бројне утицаје. Преко Јаше Хајфеца, који је одлучујуће утицао на њега у младости, примио је утицај руске школе, односно Леополда Ауера. Преко свог мађарског професора у Берлину, Карла Флеша, асимиловао је достигнућа централноевропске виолинске традиције, а у Паризу је био изложен духу француске школе. Сам Шеринг је себе сматрао представником управо ове, француске школе, са чијим, нежним приступом инструменту се идентификовао: „Не верујем у ударање виолине са превише снаге. Мислим да је треба третирати са љубављу”, говорио је Хенрик Шеринг.

Средином шездесетх година, Шеринг се и формално преселио у Париз, иако је и даље остао почасни директор Музичког конзерваторијума у Мексико Ситију, где је одлазио два пута годишње. Последњи период живота провео је у Монаку, где је и сахрањен 1988. године. Шеринг је био познат по томе што се веома темељно припремао за своје наступе. Диригент Јоел Леви га је једном назвао „најприпремљенијим музичарем са којим је икада сарађивао”, док су Шерингови блиски пријатељи сведочили да се он осећао сигурно само када је имао потпуну контролу, што се осећало и у његовим наступима.

Шерингова дискографија је обимна и између осталог обухвата два комплетна циклуса соната и Партита Јохана Себастијана Баха, сонате Бетовена и Брамса, које је забележио са Артуром Рубинштајном, затим премијерни снимак Трећег виолинског концерта Никола Паганинија, као и концерата Чајковског, Сибелијуса, Прокофјева, Хачатуријана, али и дела мексичких аутора.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић