Композитор месеца – Сергеј Рахмањинов

Некадашњи дипломац Московског конзерваторијума који је себе видео као настављача Чајковског, већ са освитом новог столећа постаје свестан измењене духовне климе времена које је у Русији бивало све тескобније, обележено бурним политичким и друштвеним превирањима која ће убрзо довести до коренитих промена – свргавања царске породице и краја читаве епохе руске историје. Овај, за уметност, књижевност и филозофију изузетно плодан период назван „Сребрним добом” руске културе изнедрио је значајан број стваралаца чије поетике израстају из потребе да одговоре на све евидентнију духовну кризу друштва. Заједнички осећај песимизма, краја старе и скорог почетка нове ере иницираће потрагу за новим темама, уметничким облицима, и средствима која ће заједно изнедрити нови правац: симболизам. Он ће постати вид уметничког израза којим ће ствараоци, ослањањајући се на сопствену интуицију настојати да пробију дотадашње оквире рационалног разумевања света, његовог реалистичког приказивања и допрети до саме бити стварности, до „тајне” која се налази иза чулима доступног појавног света. Ова, у основи рана модернистичка струјања потакнуће и музичке ствараоце – у првом реду Александра Скрјабина, али и самог Рахмањинова који се у делима која настају током друге деценије XX века све више одмиче од својих ранијих романтичарских идеала. Цикуси Прелида из опуса 23 и 32, Друга клавирска соната и Етиде-слике опус 33 и 39, управо сведоче о композиторовим променама музичког језика, све „тамнијим” бојама његовог тонског света и туробнијим емоцијама потакнутим немирним титрајима времена и судбинским догађајима који ће не само кроз револуцију у Русији, већ и са Великим ратом задесити читав свет.

Етиде-слике опус 39 биће последњи циклус који Рахмањинов компонује 1917, у години одласка из Русије и већ распламсаног ратног вихора који тутњи Европом. Ослобођени јасног програмског карактера, ови комади замишљени су као отворене евокације на призоре који се снагом музичке сугестије и асоцијације остављању машти слушаоца. Нови музички израз Рахмањинова примећен је већ на премијери дела, када их је композитор извео у улози пијанисте.

Критичар Јулиј Енгељ тада је записао: „У питању је осам комада, од који је чак седам написано у молу! Ново, суздржано осећање лебди над читавим циклусом. У етиди број два сенке су бледе, шеста носи олујну снагу, а у наредној се слом може регистровати кроз тешке, тешке облаке. Нигде не налазимо срећу, мир или задовољство…”

Не много другачија запажања изашла су и на страницама Рускаје музикаљнаје газете, где је остало забележено да се: „У Етидама опус 39, Рахмањинов појављује у новом светлу. Меки лиричар почиње да примењује оштрије, концентрисаније и продубљеније начине израза. Примећујемо драматично расположење у Етиди у ес-молу (…) Нека значајна промена десила се у овом интересантном креативном таленту, и ми ћемо без сумње сведочити о новим видицима који се отварају композитору Франческе и Витеза шкртице.”

Ипак, критичари, као ни публика, нису ни слутили да ће се уместо нових уметничких видика, по завршетку овог циклуса пред Рахмањиновом отворити нови период живота ван Русије, те да ће његов композиторски позив убрзо бити замењен пијанистичким, али не као израз жеље ствараоца, већ као прагматично решење за егзистенцијалне изазове са којима се суочио у новом свету након емиграције.

У емисији ћете чути и Рахмањиновљеву Другу клавирску сонату у бе-молу опус 36. Ово ремек-дело, написано крајем 1913. године зрачи монументалношћу израза, инспирисаног композиторовим импресијама величанственим остацима империјалног Рима стеченим у време почетка рада на делу. Настао на врхунцу креативних моћи композитора, грандиозни триптих сабира све одлике његовог зрелог стила – хетероген клавирски слог испуњен контрапунктским радом и сведеним фолклорним елементима, затим хроматизацију хармонских веза и мелодијских линија, као и ритмичку флексибилност. Изванредне садржајне комплексности, вишеслојне стилистике, те врхунских домета пијанистичког виртуозитета, ова соната спада међу највише интелектуалне и извођачке изазове клавирске литературе уопште. Другу, коначну верзију Сонате, Рахмањиинов је начинио 1931. године, готово две деценије по настанку прве, у периоду софистицирања свог израза, сублимирајући првобитне техничке захтеве и донекле кондензујући форму.

Реализована као троставачни циклус, захваљујући уској тематској повезаности ставова, Соната поседује изражену кохерентност и поред чињенице да музички ток дела меандрира међу удаљеним карактерним и стилским усидрењима. Настала у предвечерје Великог рата, Соната у себи сублимише сву узнемиреност духа времена испуњеног превирањима и турбуленцијама које Рахмањинов музички оваплоћује експресионистичким средствима. Спољни ставови циклуса управо манифестују оштрину експресионистичког набоја, међу којима средишњи Ленто добија функцију евокативног осврта на свет романтизма са којим се Рахмањинов обрачунава остављајући га на издаху. Из узнемиреног музичког тока Сонате, у први план извиру снажна сударања масивних звучних блокова, дисонантна сазвучја и оштри хармонски сусрети. Међу тим „мунковским крицима”, романтизам тек спорадично, али без коначног успеха покушава да поврати свој глас.

Већ почетак првог става отвара нагли суноврат разложеног бе-мола ка амбису баса попримајући значење какве судбинске објаве. Монументалност израза сједињена са трагиком Рахмањиновљевих мисли испуњава читав музички ток става на чијем крају застрашујућа кодета пре задржава основно расположење него што га на било који начин разрешава.

Интерлудијумима омеђен од смутњи окружујућег света, други став делује попут оазе са друге стране времена. У варијационој градацији меланхоличних музичких уздаха, Рахмањинов кроз њега узноси сву снагу потиснутих субјективних осећања. Не допуштајући им, међутим, да у потпуности преовладају, оштрим басовским акцентима он у само средиште овог лирског ткива забада раздирући клин ужаса иза којег у вихору узлазних пасажа заувек односи сав романтичарски патос, остављајући до краја става још само бледо сећање на њега. Коначно, полистилистички профил Сонате употпуњује финале које – реализовано на размеђи демонске жестине, хумора и гротеске остварене перкусивним третманом клавијатуре – антиципира дух Прокофјева и остварује суптилну кореспонденцију са навирућим духом музике XX века.

Уредник циклуса: Стефан Цветковић