Антологија српске музике – Станислав Бинички

Рођен крај Крушевца 1872. године, Станислав Бинички се са родитељима често селио, боравећи у Пироту, Београду, Нишу. Упркос томе, учио је да свира флауту и виолину, као и да пева у хору и диригује. Током студија на Природно-математичком факултету у Београду, приступио је Београдском певачком друштву и Академском певачком друштву „Обилић”, упознајући Маринковића и Мокрањца који су имали велики утицај и на његово стваралаштво. Након стицања дипломе, кратко је живео у Лесковцу где је предавао математику и обновио главну музичку институцију у граду, хор „Бранко”. Схвативши шта му је професионални позив, уз помоћ стипендије Министарства просвете, Бинички 1895. уписује студије композиције и певања у Минхену. Ту шири видике слушајући савремену музику и стиче знање неопходно за едукацију нових музичких нараштаја у Србији.

Период од повратка из Минхена 1899. па до његовог повлачења из јавног живота 1924. године, слободно се може описати као „доба Сташе Биничког”. Није било догађаја или музичке представе у којима он није био учесник. Паралелно радећи на неколико колосека – као педагог, диригент, извођач и композитор – Бинички је тих година допринео да се у потпуности трансформише наша музичка средина. Био је капелник, односно диригент најстаријег хора у граду – Београдског певачког друштва, као и диригент Београдског војног оркестра, најстаријег симфонијског оркестра у Србији, који ће касније постати „Музика краљеве гарде”. Са овим оркестром интензивно ће се посветити промовисању инструменталне и вокално-инструменталне музике, која је у нашој средини до тада била потпуно запостављена. Наиме, извођењу таквих дела, осим недостатка довољног броја школованих музичара, није погодовало ни непостојање адекватног концертног простора... али то није деморалисало Биничког. Организовао је наступе у салама хотела, чак много чешће у кафанама, попут пивница Коларац и Вајфертовац. Неуморно прегалаштво овог професора математике, виолине и флауте, временом је довело до тога да се у Београду формира публика заинтересована за најзначајније странице светске музичке литературе – за ораторијуме Хендла, Бетовенове симфоније, вокално-инструменталне композиције Менделсона, Сен Санса, и многих других. На репертоару су била и нова дела домаћих аутора, као што је ораторијум Васкрсење Стевана Христића, уз остварења и самог Биничког. До 1914. вртоглаво је растао његов углед као диригента и мотора-покретача музичког живота у српској престоници, али са избијањем Првог светског рата, околности се драстично мењају. Након победа на Церу и Колубари, у еуфоричном и патриотском расположењу, Бинички пише Марш на Дрину, једну од најпознатијих мелодија у нашој музичкој баштини, а након повлачења преко Крфа, одржава бројне хуманитарне концерте у Грчкој и Француској.

Слушаћете одломке из његовог Опела насталог 1912. године за Певачко друштво „Станковић”, којим је годинама руководио. Иако је настало по узору на Опела  Станковића и Мокрањца, у овом делу су уз утицај руске музике присутна и смелија решења на хармонијском плану, до тада неуобичајена у нашој музици. Овај искорак ка новом, још је присутнији у Литургији из 1924. године, чије ћете одломке чути након Опела. Спајајући традиционално, савремено и ново, Бинички одражава тренутак у развоју музике у Србији у којем је стварао. 

Као школовани певач, Бинички је гајио посебну наклоност према вокалној музици. Песме за глас и клавир савршено одговарају његовом композиторском карактеру. Претежно су лирских предиспозиција, а грубо их можемо поделити у две групе – оригиналне и песме инспирисане фолклором, те обраде народних песама. Овај облик, који је неговао током читавог живота,  одражавао је укус српске грађанске средине, односно „сентиментални тон обојен и допуњен дертлијским севдахом”. Оригиналне песме настајале су на стихове неких од највећих српских песника, Алексе Шантића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића. Радове ових стваралаца епохе романтизма Бинички је богато колорисао и често испуњавао „оријенталним патосом и наглашеном сензуалношћу”. Са овим делима, Бинички припада прелазном периоду између Маринковића с једне, и генерације која тек долази – Коњовића, Милојевића и Христића – с друге стране. Ипак, већином су то композиције које се више ослањају на прошлост, него што указују на будућност, те остају дела доследног романтичара, какав је Бинички био и по схватањима и по средствима којима се служио. 

По окончању Првог светског рата, Бинички се у потпуности посвећује оснивању Опере у оквиру Народног позоришта у Београду, чији први директор и диригент постаје 1920. године. Упркос великим проблемима и недостатку школованог кадра, он успева да на сцену постави велика дела оперског репертоара, али 1924. године, након отпора и критика, одлучује да се повуче из јавног живота. Преминуо је 1942. године, а у листу „Ново време” остало је записано: „Његовом смрћу наша музичка култура изгубила је једног од наших најмаркантнијих представника. Све предратне и послератне музичке манифестације везане су биле за име Биничког. Он је прославио српску музику и створио јој популарност не само код нас већ и у иностранству. Страни композитори и критичари могли су најбоље кроз Биничког да оцене напоре и вредност младе српске музичке културе. Његов плодоносан рад на музичком пољу представља једну историју, дело које је Биничког ставило у ред једног од првих неимара српске музике”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић