Мајстори барока – Франческо Дуранте

Рођен 1684. године, италијански композитор Франческо Дуранте своја прва музичка знања стекао је најпре од оца, певача црквеног хора, а потом од ујака, Анђела Дурантеа, свештеника и капелмајстора на конзерваторијуму Сант’Онофрио у Напуљу. Са осамнаест година, млади Франческо се уписао на ову институцију, где се посветио студирању музике наредне три године и где је поуке примао од Алесандра Скарлатија. Пут га је потом одвео у Рим, а спорадични сачувани записи сугеришу да је тамо провео пет година, учећи од Бернарда Пасквинија и Ђузепа Питонија. Следећи писани документи о музичкој активности Франческа Дурантеа, датирају из 1725. године која уједно означава и почетак његове успешне педагошке каријере. Тада је наследио Алесандра Скарлатија на Конзерваторијуму Сант’Онофрио и на тој позицији остао све до 1742. године. Након тога, прешао је на место директора Конзерваторијума Санта Марија ди Лорето, такође у Напуљу, које је пре њега припадало уваженом композитору Николи Порпори. На овој позицији је остао све до своје смрти, 1755. године. 

Франческо Дуранте сматран је за једног од најугледнијих педагога свог времена. Неки од његових ученика касније су постали врло угледни композитори попут Ђованија Батисте Перголезија, Николе Пичинија, Ђованија Паизијела и Леонарда Винчија. 

Опус овог композитора највећим делом посвећен је духовној музици, са којом је првенствено и стекао признање. Такође, написао је многа дидактичка дела, међу којима се налази дванаест дуета за сопран и контраалт које емитујемо у емисији Мајстори барока. Ова остварења Дуранте је писао у педагошке сврхе, која су упркос својој намени постала изразито популарна и омиљена у то време, али су коришћена и касније, током 19. века као део ученичких репертоара. У овим остварењима уочава се жеља Дурантеа да дела задрже своју дидактичку функцију, али да у исто време имају уметнички израз који надилази потребе подучавања. Тако, дуети за сопран и контраалт у својој основи садрже слободну разраду речитатива из неколико кантата Алесандра Скарлатија и одликују се врло захтевним и експресивним вокалним линијама, са свим познобарокним елементима у којима је акценат стављен на драматургију односа гласова. 

Ауторка: Саша Тошковић.