Композитор месеца – Сергеј Рахмањинов

Ступивши на музичку сцену Русије почетком последње деценије 19. века, након завршених студија клавира и композиције на Московском конзерваторијуму код Александра Зилотија и Антона Аренског, Рахмањинов је испрва у себи видео настављача руске музичке традиције, првенствено наследника Петра Чајковског, о чему упечатљиво сведоче рана дела попут опере Алеко и краћих дела попут Елегичног трија и низа мањих клавирских комада. Ипак, све немирнији дах новог времена који ће ускоро одменити златну епоху полета и европеизације руске културе током последњих деценија 19. века и увести је у турбулентно и туробно доба, обележено двема револуцијама које ће окончати епоху царске Русије, снажно ће утицати на музички израз Рахмањинова чија музика у амалгамима драмских и лирских расположења, елегичним и идиличним евокацијама одражава велику епоху руског романтизма на свом умору. Можда би се стога као кључна реч његове музике могла издвојити – меланхолија. Чини се, зато да у питању није била само меланхолија једног човека и уметника вец́ управо читаве епохе која је међу ствароцима на прелому два века, свој музички израз пронашла понајвише у композиторском стилу Рахмањинова.

Најраније назнаке индивидуалног израза Рахмањинов манифестује средином 90-их година 19. века када бележи и своје прве веће композиторске успехе и признања међу којима ће му најзначајнија донети Концерт за клавир и оркестар број 1 у фис-молу. Једнако надарен као композитор и као пијаниста, Рахмањинов писању клавирске музике приступа са потребом да истражи нове изражајне могућности инструмента, показујући не само разумевање за идиоматику клавирског звука, већ и дубоко идиосинкратичан израз базиран на ''листовској'' сонорности и упечатљивом дару за типичну руску мелодику.

Ове особености приметне су већ у раној Свити за два клавира опус 5, циклусу насловљеном Фантазије-слике из 1893. године и посвећеном тек преминулом Чајковском чији се утицај још увек може разазнати унутар рахмањиновљевски богато обојених музичких текстура и замашне, бујне експресије његовог тона. Овај четвороставачни циклус инспирисан поезијом романтичарских песника, јединствен је пример програмности у клавирској музици Рахмањинова коју ће у каснијим делима доследно избегавати.

Врхунце његовог раног клавирског опуса осветлићемо циклусом Музички моменти опус 16, комадима који су означили први продор Рахмањинова у сасвим индивидуални музички и клавирски израз. Инспирисани истоименим циклусом Франца Шуберта са којим дели и исти број од шест минијатура, Моменти Рахмањинова замишљени су као евокације музичких форми карактеристичних за раније епохе музичке прошлости: ноктурно, песма без речи, баркарола, виртуозна етида и тема са варијацијама, при чему одређени комади сједињују више наведених модела.

Дубоко експресивне и сложене текстуре, ових шест минијатура јасно указују на касније велике циклусе Рахмањинова, попут Прелида и Етида-слика. Ипак, за разлику од Шубертових салонских узора, ово су концертантно замишљена дела замашних извођачких захтева. Настали у свега неколико недеља из потребе Рахмањинова да реши тренутне егзистенцијалне проблеме са којима се суочио, комади компримују сво његово познавање клавирске технике до тог тренутка. Завршени циклус, предат у штампу децембра 1896. године, биће уједно и последњи опус који је Рахмањинов искомпоновао пред тежак животни период који ће га на неколико година готово у потпуности одвојити од стваралачког позива.

Аутор емисије Стефан Цветковић