Уметност интерпретације – Патриција Копачинска

Рођена у породици музичара у Кишињеву у данашњој Молдавији, Патриција Копачинска виолину је почела да учи са шест година, а када је 1989. породица емигрирала у Беч, започела је студије виолине и композиције на Универзитету за музику и извођачке уметности. Даље образовање наставила је у Берну, студирајући у класи Игора Озима, а и данас живи са породицом у овом граду.

Иако је веома рано почела да наступа са водећим светским оркестрима, по сопственом признању, наилазила је често на неразумевање и отпор. Наиме, ова уметница не крије свој презир према конвенцијама, те често током наступа помера границе очекиваног, трагајући за спонтаношћу, што код оних уметника који су навикли на традиционалнији начин интерпретације изазива нелагоду. „Моја техника не функционише без имагинације“, изјавила је једном Патриција Копачинска „Не могу да вам одсвирам тачно скалу, увек ми је потребна визуелна имагинација. Ако ми тражите скалу до небеса, онда ћу то моћи да изведем. Али нема пуно диригената који ми дозвољавају да свирам како желим. Ако идете до крајњих граница, до ивице нечег опасног, наилазите на отпор“ наводи ова виолинисткиња.

Стварање музике, како Копачинска каже, за њу „ је експеримент. Ја се надам да никад нећу бити „довршени производ... Не желим да будем Фарисеј, желим да останем јеретик“, рекла је једном приликом.

То не значи да она не приступа са великом пажњом свакој партитури, како би анализирала музику коју изводи, али у тренутку самог наступа, она се препушта својим инстинктима и како то каже „дозвољава својој души да додирне дело“. Она се дубоко противи приступу класичној музици као споменику уклесаном у камену, већ жели жели да у први план стави сам процес стварања у тренутку интерпретације.

Овакав уметнички кредо спојио је Копачинску са неким од најсмелијих и неконвенционалнијих диригената данашњице као што су Теодор Куренцис, Петер Етвеш, Иван Фишер, Хајнц Холигер, Владимир Јуровски, Франсоа-Гзавије Рот, Кирил Петренко и други.

Са њима је реализовала бројне албуме, често необичне по концепцији, међу којима се издваја „Смрт и девојка“ са Камерним оркестром из Сент Пола на којем је Шубертов истоимени квартет, сада у аранжману за оркестар, испресецан интерполацијама најразличитијих мелодија и композицијама инспирисаним смрћу, од византијских химни, ренаснасних плесова, Дауландове паване, Венозиних мадригалима до Куртагових минијатура, а који је награђен Гремијем 2018. године у категорији најбољег камерног албума.

Поред Гремија који је освојила са овим издањем, Копачинска је упркос својој неконвенционалности добила и бројна друга признања. Први пут је пажњу привукла победом на такмичењу Хенрик Шеринг у Мексику 2000, а потом су се ређале и друге, међу којима се издвајају награда Краљевског филхармонијског друштва, швајцарски Гран при, „Нови таленат“ Европске радиодифузне уније, као и низ дискографских признања као што су вишеструке Ехо награде, награде магазина Бибиси, те магазина Грамофон за најбољи снимак 2013. године. Ово последње признање Патриција Копачинска добила је за двоструки албум са делима Бартока, Лигетија и Етвеша, које је одсвирала са Симфонијским оркестром Франкфуртског радија и ансамблом Модерн.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић