Музеј звука – Мисе Гијома Дифаја

Ова година, остала је упамћена као један од преломних тренутака у историји, који је из корена променио ток развоја пре свега Европе, али посредно и читавог света. Пад Цариграда, имао је не само војне, економске и политичке реперкусије, већ је оставио дубок траг и на психу тадашње европске хришћанске популације, а тиме и на њену уметност. У музици, ово је такође била декада великих промена, јер се први пут појавила нова пракса коришћења делова световних, популарних композиција као тематске основе за настанак неких од најмонументалнијих духовних музичких обилика као што је миса. До тада, композитори су најчешће узимали делове грегоријанског корала, као основу око које би применом контапункта стварали богато полифоно ткање, осветљавајући на различите начине мелодијски ток ових ранохришћанских напева. Међутим око 1450. године, један од пионира ренесансне музике, Гијом Дифај преузео је делове популарних средњовековних мелодија, како би му послужиле као водећи, основни глас, у такозваним „кантус фирмус” мисама. Током 1453. године, написао је две такве мисе – једну засновану на популарној песми „Лом арме”, односно „Науружани човек”, а другу, на шансони „Ако ми је лице бледо”.

Обе композиције су биле обележене историјским тренутком у ком су настале – „Наоружани човек” је била прва у низу од преко тридесет оваквих миса у историји музике, а њен настанак подудара се са општим расположењем у Европи, која је након пада Цариграда поново позивала на нови крсташки рат. Ово милитантно расположење пронашло је свој музички израз у делу у коме се спајају са једне стране једноставна, пучка, световна мелодија, а са друге узвишена музичка форма мисе и врхунско уметничко умеће Гијома Дифаја.

Година 1453. у животу Гијома Дифаја била је значајна и због позива да по трећи пут дође на двор Савојског војводе, Лудовика I. Наиме, те године, владар династије Савоја успео је да дође у посед такозваног „Торинског покрова”, тканине која се појавила током средњег века, а која је стекла статус једне од најзначајнијих хришћанских реликвија, јер се на њој налазио одраз мушког тела за који се веровало да је припадао Христу. Овај покров припадао је дугој традицији такозваних „вероника”, светих тканина за које се веровало да су настале када је Христ обрисао крваво лице о парче платна током пута на Голготу, а на којима је било приказано његово бледо, измучено лице. Дифај је зато за основу свог дела, које је требало да буде изведено током свечаности на савојском двору поводом излагања „Торинског покрова”, одабрао француску шансону „Ако ми је лице бледо”, користећи исказ уобичајен за опис младића који пати због љубави, сада као референцу на Христов лик.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић