Срђан Мараш: Спектакуларни прогрес естетског (1)

Срђан Мараш настоји да покаже како се у хоризонту савремене глобалне капиталистичке динамике убрзаног раста и раста убрзања свих друштвених и привредних процеса, естетско на свој начин прикључује овој динамици посредством спектакуларизације властите димензије и њеним динамизирањем. Највећим делом технификовано естетско, осамостаљено и потенцирано као такво, у потпуности се подвргава назначеној капиталистичкој логици и динамици, са свим последицама које једно такво подвргавање подразумева. У том смислу могло би се рећи како је модерни иманентни, аутономни и аутархични развој естетске димензије текао упоредо са иманентним, аутономним и аутархичним развојем капитализма.

Међутим, како запажа аутор, самозаконитост естетског и његова самодовољност одговарају структури развијеног капитализма. Логика самосврховите акумулације капитала на одређен начин је пресликана и у логику развоја модерне уметности, која се одвија доминантно у знаку самосврховите продукције. Макар од ларпурлартизма, уметност бива претежно заокупљена сопственом праксом, док у авангарди већ изричито тематизује, опредмећује и рефлектује сопствене поступке у домену властите естетскопојетичке праксе. Ту се трансценденција, у знаку естетске самокритике и ауторефлексије, увек појављује на начин једне перманентне иманенције.

Да напредак у пољу научнотехничког погона утиче на унутартехнички естетски развој, најбоље се уочава на примеру модерне уметности, нарочито неоавангардне и постмодерне уметности. Док се ларпурлартизам, да не говоримо о романтизму и реализму, па и авангарда у значајној мери још увек служе традиционалним уметничким средствима (иако и у њих, нарочито у авангарду, већ продире дух научнотехничког прогреса), неоавангарда (поп-арт, оп-арт, кинетичка уметност, видео-уметност, минимализам, концептуализам) и поготово постмодерна уметност (рачунарска уметност, мултимедијална уметност и уметничка инсталација) доминантно оперишу технонаучним усавршеним естетскопојетичким средствима и поступцима, где се мање-више прати развој који се одиграва у изванестетском технонаучном друштвеном подручју. Прогресу производних снага у изванестетском подручју напросто одговара прогресивност у унутарестетском техничком подручју. Естетска средства напредују у мери у којој напредује научнотехнички погон, али се још једном показује да се напредак у пољу развоја производних снага не поклапа нужно са квалитативним друштвеним развојем. На плану естетског, аутономни квалитативни унутарестетски развој долази у све већи раскорак са сопственим спектакуларним техничким развојем који одговара оном изванестетском, закључује Мараш.

Читао је Александар Божовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.