Мајстори барока – Франческо Вентурини

Композитор и виолиниста фламанског порекла Франческо Вентурини, рођен 1675. године у Бриселу, једна је од занемарених фигура музичког миљеа са краја 17. и почетка 18. века. Не постоји пуно података који говоре о Вентуринијевом животу, а оно што је познато сазнајемо из дворских списа у Хановеру, где је провео највећи део своје каријере. Године 1689. на овом месту добија намештење као виолиниста у оркестру којим је управљао Жан-Батист Фаринел. Како је Вентурини с времена на време мењао Фаринела на месту капелмајстора, ову позицију званично је и добио 1713, оставши на њој до своје смрти, 1745. године. 

Управо у овом кључном периоду, на прелазу из 17. у 18. век, када је велики део Европе пролазио кроз интензивну фазу уметничког стваралаштва, различити музички стилови су мешани један са другим, чиме се родио стил који се назива „уједињени укус”. Вентуринијева збирка Кончерти да Камера опус 1 представља резултат управо оваквог уметничког подухвата. Објављена је 1715. године у Амстердаму и једина је постојећа публикација његових дела. Сматра се да је своједобно била веома популарна, с обзиром да је доживела бројне аранжмане, што говори о томе да је често била на репертоару разноликих састава. Кончерти да Камера опус 1 Франческа Вентуринија откривају мајстора пуног маште и смелости, а испод свог прилично свеобухватног наслова, збирка крије елементе стила специфичног за италијанске концерте, потом церемонијалну, атмосферу француских увертира и раскош енергичних плесова, а поврх свега оркестрацију којом се добијају тонске боје достојне Рамоа, Баха или Телемана.

Иако означена као концерти, ова остварења су заправо екстензивна збирка соната како их је у збирци сам композитор и именовао, који садрже од два до шест ставова. Отпочињу у италијанском маниру – брзи став је праћен лаганом епизодом пре да капо репризе иницијалног става, да би потом уследио став плесног карактера, у француском стилу. Заправо ова дела више одговарају структури барокне свите за оркестар него концерту или сонатама, како их је Вентурини назвао.

Ауторка: Саша Тошковић