Бојан Јовановић: Антрополошко читање Милоша Црњанског (4/4)

Кратком прозном целином „Апотеоза", објављеном 1919. године, Црњански тематизује трагичну судбину човека у Првом светском рату. Осенчена осећањем бесмислености живота у околностима трагичних ратних збивања, изражених и познатом првом реченицом Дневника о Чарнојевићу: „Јесен и живот без смисла", „Апотеоза" га песнички осмишљава и исказује његову истинитост у ширем животном и културном контексту. Из времена Великог рата потиче и догађај који писац узима као повод за овај прозни текст.

Инспирисан својим непосредним ратним искуством, Црњански пише у славу једног трагично убијеног Србина као војника аустроугарске армије у том рату. Наратор ове прозе слави смрт свог ратног друга, шустера Проке Натуралова, генералштабног каплара, стрељаног 1. новембра 1916. године на основу пресуде преког војног суда. Пресуда је донета на основу оптужујуће изјаве, односно издаје проститутке којој је платио да га зарази венеричном болешћу. Претпоставља се да је овим поступком војник прекршио строгу забрану ступања у односе са проституткама због могућег онеспособљавања за ратовање... Наратор ове приповести је један од окупљених за столом, када у поноћ исказује своју жељу да наздрави свом недавно стрељаном ратном другу. Здравица се претвара у слављење његовог живота и смрти, и постаје апотеоза. У овом, са становишта литерарног субјекта, спонтаном процесу долази до изражаја принцип креативне компензације доживљеног губитка. Наиме, стварни губитак стрељаног друга се компензује величањем његовог значаја у сфери фиктивног, па је резултат тог процеса хиперсензуалност као осећајна могућност дубљег и суштинскијег сагледавања појава у њиховој свеповезаности са другим феноменима и догађајима. Апотеоза је повлашћени простор оног духовног и стваралачког самопотврђивања у који јунаци дела Милоша Црњанског закораче увек када се нађу у животно неизвесним околностима, пише Бојан Јовановић.

Читала је Душица Мијатовић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.