Етјен Балибар: Људска врста као биополитички концепт (2/3)

Комбиноване тенденције познате под називом „глобализација" (које су, без обзира на то да ли им приписујемо скорашње или древно порекло, крајем XX века очито превршиле сваку меру), резултовале су релативизовањем граница и раздаљина и подвргавањем свих људских друштава јединственом систему економске међузависности, док у исто време еколошке последице глобалног загревања и конзумеристичког загађења, као и деструкција биодиверзитета, угрожавају целу планету и њено становништво. У том смислу је и повезаност епохе Антропоцена са поменутом пандемијом веома јасна.

У случају пандемије ковида-19 човечанство, односно људска врста као заједница, у великој je мери, ако не и у потпуности, постала материјално уједињена на „пасиван" начин, тако да би се, позајмљујући формулацију од Хусерла и Делеза, могло говорити о „пасивној синтези" људске врсте. Реч је о феномену трансиндивидуације човека, чији специфични услови почивају истовремено у прединдивидуалном нивоу патогене циркулације вируса који, упркос профилактичким препрекама, прелазе сваку границу између тела, и супраиндивидуалном нивоу формираном од стране глобалног система производње и комуникација, циркулацијом особа и ствари. Али подједнако је важно нагласити да је тај процес уједињења исто тако и процес радикалног разједињења, појаве „антрополошких фрактура" које стварају пукотине и супротстављају једног човека другом човеку унутар онога што би се могло назвати њиховом заједничком „људском природом"...

Овај оглед, преузет из 2. броја часописа Radical Philosophy за 2021. годину, превела је с енглеског језика Душица Поповић.

Спикерска интерпретација текста: Гордана Гачић
Уредник: Предраг Шарчевић