Жене у музици

Рођена 1764. године у Лиону, Елен де Монжеру је још од најранијег детињства показивала је изузетну склоност ка музици, а њено свирање клавира је убрзо побрало похвале у париским салонима. Биографи је описују као "недостајући мост који повезује Моцарта и Шопена". По избијању Француске револуције заједно са супругом Маркизом де Монжеруом отпутовала је у Италију, међутим, услед ратних околности он је одведен у затвор где је и преминуо. Потом се Елен де Монжеру вратила у Француску, где је, као прва жена-педагошкиња добила место на новооснованом париском Конзерваторијуму, али га је убрзо напустила у жељи да се посвети компоновању. Објавила је опсежну студију о техникама свирања на клавиру која садржи 114 етида, писаних у периоду од 1798. до 1810. године. У овим делима Елен де Монжеру је показала како "комади за вежбу" могу обиловати занимљивим хармонским и мелодијским решењима, пуним контраста и емоција. Док је у првим етидама компоновала под утицајем Скарлатијеве музике и пијаниста осамнаестог века, у каснијим комадима показала је своју склоност ка музици раног романтизма. Последње године живота провела је у Фиренци, где је и преминула 1836. године.

Француска композиторка и пијанисткиња Сесил Шаминад живела је од 1857. до 1944. године. Иако је одрасла у породици музичара, овој парижанки, попут бројних жена-пијанисткиња деветнаестог века, отац није дозволио да упише Конзерваторијум оправдавши се речима да "... за девојке није прикладно да похађају студије", али јој је омогућио да похађа приватне часове код истакнутих педагога тог доба, попут Бенжамена Годара код којег је учила композицију. Својим раним комадима које је, како истичу биографи, писала за своје мачке, кучиће и лутке, привукла је пажњу Жоржа Бизеа који је био импресиониран њеним талентом назвавши је „Мој мали Моцарт". У младим годинама наступала је у француским градовима представљајући своја остварења, а дебитантски концерт одржала је у Енглеској 1892. године освојивши одмах симпатије критичара и публике. Њен амерички деби уследио је 1908. године када је већ имала репутацију истакнуте европске пијанисткиње и композиторке. Као прва жена-композиторка Сесил Шаминад је овенчана Орденом Легије части 1913. године.

Њен музички језик укорењен је у традицију француског романтизма, а дела одликују распеване мелодијске линије уз умерену употребу хроматике. И сама Сесил Шаминад је једном приликом истакла како је посебну наклоност гаји према делима Камија Сен-Санса и Шарла Гуноа.

Емисију ће заокружити два комада из пера Бланш Селве, пијанисткиње и композиторке која је живела од 1884. до 1942. и која је, како истичу музиколози "била вероватно једна од најдаровитијих пијанисткиња на почетку двадесетог века". Школовање на париском Конзерваторијуму окончала је 1895, а потом је студирала композицију код Венсана Д'Ендија на приватном Конзерваторијуму - Schola Cantorum - где је потом, од 1901. до 1922. године предавала клавир. Након тога је радила као педагошкиња на Конзерваторијумима у Стразбуру, Прагу и Барселони. Из занимљиве биографије Бланш Селве издваја се и податак да је на чак седамнаест концерата одржаних у Паризу 1904. године интерпретирала комплетна остварења Јохана Себастијана Баха која је овај барокни мајстор написао за инструменте са диркама. Временом је почела да развија и велико интересовање за тада савремену музику, па је премијерно представила Сонату свог професора Венсана Д'Ендија, Фореов Ноктурно, Руселову Свиту, опус 14, као и комаде из Албенизове збирке Иберија. Написала је и драгоцену студију о техникама свирања на клавиру, а у њу је, поред својих остварења, уврстила и композиције Муција Клементија, Јохана Јакоба Фробергера, Фридриха Вилхелма Руста, као и комаде које је писао Деода де Северак.

Уредница Ирина Максимовић Шашић