недеља, 03. апр 2022, 22:05
Жене у музици – Хенријета Босманс
Стваралаштво Хенријете Босманс, једне од најмаркантнијих личности музичког живота Холандије прве половине XX века. Слушаћете: Сонату за виолончело и клавир, Гудачки квартет, Кончертино за клавир и оркестар, Концертни комад за флауту и камерни ансамбл, као и две соло песме на стихове француских аутора.
Рођена 6. децембра 1895. године у Амстердаму, Хенријета Хилда Босманс потиче из породице музичара јеврејског порекла: њен отац је био виолончелиста Краљевског Консертхебау оркестра, а мајка – професорка клавира на Конзерваторијуму и активна концертна пијанисткиња. Прве подуке на клавиру Хенријета је добила управо од мајке, а потом је студије овог инструмента похађала у Утрехту, где је 1912. године стекла диплому. Успешан дебитански наступ одржала је новембра 1915. када је са Градским оркестром из Утрехта изводила солистичку деоницу у Клавирском концерту у Бе дуру, Кехлова ознака 450 Волфганга Амадеуса Моцарта. Као млада интерпретаторка импресивне виртуозности и музикалности, како су је описивали музички критичари тог доба, већ до 1920. године изградила је репутацију даровите пијанисткиње пред којом је плодна каријера. Наступала је у реномираним концертим дворанама са водећим европским диригентима тог периода, попут Пјера Монтеа, Вилема Менгелберга, Едуарда ван Беинума, Едријена Болта, Ђерђа Шела и других. Биографи наводе да је у периоду од 1929. до 1949. као солисткиња одржала чак 22 концерта са Краљевским Консертхебау оркестром, а да је поред наступа са оркестрима често музицирала и у оквиру камерних састава.
Као млада пијанисткиња, заинтересовала се и за компоновање, па је одлучила да се додатно образује код угледних холандских педагога тог доба: хармонију и контрапункт учила је код Јана Вилема Керсбергена, а оркестрацију код Корнелиса Допера. Своја прва дела писала је у духу немачког романтизма, користећи у њима широке мелодијске линије и складне хармоније, а она су објављена већ 1917. године. Композиторски пробој Хенријете Босманс на међународној музичкој сцени уследио нешто касније. Наиме, на концертима које је 1938. одржао у Паризу и Прагу, холандски виолиниста Вилем Носке изводио је и њен Концертни комад за виолину и клавир, а публика је дело у оба града прихватила са одушевљењем.
Како се двадесетих година прошлог века упоредо одвијала и њена успешна пијанистичка каријера, Хенријета Босманс није имала довољно времена да се предано посвети компоновању. Једном приликом је изјавила да се осећа као да је „... зашла у ћорсокак као композиторка... као да не могу да се ослободим романтичарског музичког језика... потребно ми је време". Како би унапредила своје технике и ухватила корак са стремљењима европске музике прве половине XX века, почела је додатно да се усавршава похађајући часове компоновања код Вилема Пејпера, једног од најутицајнијих аутора модерне холандске музике. Њихова сарадња резултирала је делима која је Хенријета Босманс концизније конципирала користећи полиметрију и политоналност, а она су, како то сликовито описују критичари, „одисала атмосфером Дебисијевих и Равелових музичких простора... користећи наизменични метар стварала је осећај ритмичког узбуђења композиције". Једно од најпознатијих дела овог периода је Кончертино за клавир и оркестар из 1928. године, који је привукао посебну пажњу публике пошто га је сама Хенријета Босманс промовисала на бројним концертима које је одржавала у том периоду.
Током 1933. и 1934. године често је наступала са Франсисом Кунеом, виолинистом са којим се у том периоду и верила. Овај индонежански уметник је дошао у Европу 1909. године како би похађао студије виолине на Краљевском Конзерваторијуму у Хагу, а потом је радио као концертмајстор оркестара у Утрехту и Дрездену, где је 1927. основао и Нови дрезденски трио. Изненадна болест, а потом и смрт младог виолинисте 1935. године снажно су погодили Хенријету Босманс, те је одлучила да се повуче из музичког живота.
Због свог јеврејског порекла, на почетку Другог светског рата одбила је да се, заједно са другим холандским уметницима, региструје у оквиру Организације за културу коју су оформиле немачке окупационе снаге. Није било дозвољено да наступа као пијанисткиња, а извођења њених дела била су строго забрањена августа 1942. године. Међутим, музицирала је на приватним, тајним концертима које је током окупације у подруму своје куће приређивала Рози Вертхајм, холандска композиторка која је потицала из угледне јеврејске породице.
По окончању рата, иако је већ била нарушеног здравља, Хенријета Босманс је поново пробудила жељу за стварањем, а наступала је и као пијанисткиња. У овој, последњој стваралачкој фази њен опус првенствено је био усмерен на вокална дела, која је писала на текстове холандских и француских аутора. На предлог свог пријатеља Бенџамина Бритна, 1948. године компоновала је соло песму Снови на стихове Олив Шрајнер, јужноафричке песникиње и антиратне активисткиње, а дело је посветла Питеру Пирсу, Бритновом партнеру. У том периоду, инспирацију за стваралаштво пронашла је у гласу сопранисткиње Ноеми Перуђе, те је овој француској уметници италијанског порекла посветила 11 од укупно 25 вокалних дела која је писала од 1948. до 1951. године. Критичари су јединствени у ставу да су ове соло песме најбоља остварења њене последње стваралачке фазе.
Године 1951. Хенријета Босманс је одликована холандским Орденом Оранско-Насавског дома, а преминула је 2. јула 1952. године.
Као подстицај младим ауторима, а у знак сећања на ову важну композиторку и пијанисткињу, Удружење холандских композитора је 1994. године успоставило награду која носи име Хенријете Босманс. Иако је велики број партитура која је компоновала објављен за њеног живота, одређен број манускрипта данас је похрањен у Музичком институту у Хагу.
Уредница Ирина Максимовић Шашић
Коментари