Жене у музици – Елени Караиндру

Рођена 25. новембра 1941. године у малом планинском селу округа Фокида у централној Грчкој, Елени Караиндру је одрасла у Атини где је на Музичкој академији похађала студије клавира и теорије. У време грчке војне хунте, од 1967. до 1974. године, живела је у Паризу, где је, под покровитељством Француске владе, студирала етномузикологију, а често је наступала и са џез музичарима. Интересовање за етномузикологију омогућило јој је да продуби своје разумевање музичке културе коју је упознала у детињству. Критичару Тајм магазина у једном интервјуу је казала да су њена сећања на звучни свет детињства изузетно жива „... чујем музику ветра, кишу како добује по крову, воду како протиче... цвркут птица, али и тишину снега... Понекад у мом сећању као кроз планински ехо одзвањају звуци фрула са светковина које су се одржавале на сеоском тргу... византијске мелодије које сам као дете слушала у цркви и непрекидне гласове мушкараца који су пратили певаче", речи су Елени Караиндру. Међутим, традиционалну музику у својим композицијама Караиндру користи на нетрадиционалан начин који подразумева да, понекад, употребом народних инструмента мења стандардни извођачки апарат, када, на пример, сантур преузима клавирски парт, док, како и сама наглашава, интересовање за традиционалну музику и композиторски рад види као два одвојена тока. По повратку из Француске, при Културном центру у Атини основала је Лабораторију за проучавање традиционалних инструмената, а активности везане за промовисање грчке традиционалне музике реализовала је и на Трећем програму Грчког радија.

У првом делу емисије слушаћете сценску кантату Давид коју је Елени Караиндру компоновала за солисте, хор и оркестар 1980. године, а која је сачињена од 12 одломака. Овај снимак концерта одржаног новембра 2010. у Концертној дворани Мегарон у Атини, објавила је кућа И-Си-Ем Рекoрдс 2016, са којом је композиторка започела сарадњу још 1976. године.

Давид, драмски комад у стиховима из 18. века анонимног песника са грчког острва Хиос, открио је Томас Пападопулос у Библиотеци Валичелијана у Риму, а дело је објављено 1979. године. Како се претпоставља, велики број стихова, којих је укупно 629, писан је са жељом да се певају уз пратњу музике настале под утицајем италијанске Комедије дел арте и мистерија заснованих на религиозним темама које су биле популарне крајем 17. и почетком 18. века.

Елени Караиндру је филмском уметношћу била опчињена још од детињства. Наиме, када се са породицом преселила у Атину, како истичу биографи, открила је радио и филмове, а током летњих ноћи са прозора своје спаваће собе гледала је биоскоп на отвореном који се налазио поред стана у којем су живели. Уз то, резонанце звучног света родног села нашле су се у бројним партитурама које је компоновала за позориште, филм и телевизију. Поред значајног броја редитеља са којима је сарађивала, од 1982. име Елени Караиндру везује се филмове Теа Ангелопулоса. Грчки редитељ ју је упознао на Међународном филмском фестивалу у Солуну 1979. године када је одликована специјалном наградом за музику из филма Лутање Кристофороса Кристофиса, док је Ангелопулос био председник жирија. У овом филмском остварењу, како је сама једном приликом нагласила, открила је нову слободу - да музиком не даје одговоре само на садржај сценарија, већ и на покрете камере. Односом између музике, слике и покрета Елени Караиндру је превазишла дотадашње конвенције саундтрека: њена музика не само да прати или 'улепшава' филмске сцене, већ постаје и његов суштински елемент.

Елени Караиндру је овенчана наградом за животно дело на Међународном фестивалу филмске музике у Генту прошле, 2021. године.

Емисију ће заокружити одабране нумере са саундтрека Уплакана ливада, филма који је 2004. године режирао Тео Ангелопулос. Филм прати миграције грчког народа по свету у протеклих педесет година и представља, према мишљењу Ангелопулоса „одисеју Грка кроз свет и кроз историју".

Уредница Ирина Максимовић Шашић