Часлав Копривица: Бивање-у-борби

Насловном синтагмом овог текста бивање-у-борби Часлав Копривица указује на епохално репрезентативно заједничко искуство човечанства у времену слома културе и банкрота хуманитета, када се напетости заједничког, до недавно и макар наизглед, „цивилизованог" саживота, „разрешавају" бескомпромисним заступањем своје „ствари" – до смрти, своје или непријатељеве. На борбеној, фронтовској граници између „нас" и „њих" обитава варварство, које потиче из немогућности човека цивилизације да изађе на крај са својим противречностима. Управо је то корен недостижности сагласности или бар компромиса између сукобљених, а напослетку и ратујућих скупина и корпоративних ентитета.

Размишљања о искуствима ратног нараштаја аутор темељи на егзистенцијалној анализи искуства Првог светског рата, момента када је у јавној свести Европљана рат као такав почео да буде опажан као претежно „бесмислен". Тада је сломљена миленијумима важећа квазинатурална саморазумљивост феномена рата, што је отворило пут његовом начелном моралном оспоравању. „Тада рођена сјенка бесмисла била је тако дугачка и „дебела", да је „прешла" и преко послијератног света... То свјетско размеђе, безмало цезура (дословно) свјетске повијести, парадоксално, најбоље се видјела с мјеста гдје је физичко видно поље најскученије – из рова. Иронично, тек као гурнут у рупу, а симболички: у понор земаљског Хада, човјек најбоље осјећа свијет и себе у њему, као темељну нелагоду бачености у егзистенцију. У ров у-бачени ратници постају прототип епохално типичне егзистенције, чије се рововање – како је схваћено убрзо након рата – суштински не окончава на фронту. Бити бачен, значи бити принуђен на обитавање у ситуацији коју не само што нијесам изабрао, него је највјероватније ни накнадно, уз сву човјекову прилагодљивост неугодно-непознатоме, не могу егзистенцијално искуствено присвојити – у Хајдегеровом значењу присвајања изложеном у Бићу и времену", пише Копривица.

Читала Гордана Гачић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.