Рефлексије

Едуардо Вивеирос де Кастро и Дебора Дановски: Прошлост тек треба да дође

Дијалектика трансценденције и иманенције задобила је, у савремено доба, канонски облик разлике између Природе и Културе, чија ноторна нестабилност данас постаје све неодрживија с појавом космополитичких импликација епохе антропоцена.

У књизи Порекло и циљ историје Карл Јасперс је развио тезу о тзв. аксијалном добу, периоду између 800. и 200. године пре наше ере, које је на простору Евроазије обележила појава значајних фигура источњачке мисли попут Конфучија или Буде, као и великих хебрејских пророка и грчких песника, историчара и филозофа. У том периоду „настао је човек каквог данас познајемо” и зачета је „истински универзална, планетарна историја човечанства”. Роберт Бела, историчар културе који је прихватио Јасперсову тезу, сугерише да „ми” и данас живимо од наслеђа које је оставило аксијално доба.

Бразилски антрополог Едуардо Вивеирос де Кастро и филозофкиња Дебора Дановски у огледу „Прошлост тек треба да дође” сматрају (следећи упозорење Бруна Латура да „нема већег интелектуалног злочина од бављења изазовима садашњице оруђима старих времена”), да појава и популаризација идеје антропоцена почетком овог миленијума открива потпуну застарелост теолошко-филозофских оруђа које нам је завештало аксијално доба. Према њиховом мишљењу, да би се теоретизовали узроци и услови савремене епохе антропоцена у смислу „тоталне космополитичке чињенице” – еколошка катастрофа, економска трагедија, политичке претње и верска превирања – неопходно је извршити „просторни заокрет” у нашем мишљењу, при чему се концепти предмодерних и ван-аксијалних народа и/или култура појављују као неочекивана алтернатива.

Овај оглед, преузет из децембарског броја часописа e-flux за 2020. годину, превела је с енглеског Ивана Вујановић.

Спикерска интерпретација текста: Душица Мијатовић
Уредник: Предраг Шарчевић