Опера – Ђоакино Росини: Сигисмунд

Главне улоге тумачили су: сопран Хера Хјесанг Парк као Алдамира, мецосопран Маријана Пицолато као Сигисмунд, мецосопран Рејчел Кели као Анађилда, тенор Кенет Тарвер као Ладислав, баритон Гаван Ринг као Радоски, басбаритон Гвидо Локонсоло као Зеновито, бас Ил Хонг као Улдерик, краљ Угарске и Чешке. Хором Баварског радија и Симфонијским оркестром Минхенског радија дириговала је Кери-Лин Вилсон.  

Ова данас ређе извођена Росинијева опера написана је на либрето Ђузепа Фропе и премијерно представљена у Театру Ла Фениче у Венецији, 26 .децембра 1814. године. Иако је композитор очекивао успех код венецијанске публике, он је изостао. Прича о конфузији и лудилу главног јунака Сигисмунда, али и антагонисте Ладислава, као и иноваторски карактер саме музике, оставили су публику равнодушном. Са данашње тачке гледиштa, Сигисмунд није ништа мање успела партитура од Росинијевих најпознатијих опера, а његов третман психолошких стања и свежина музичке мисли, остављају утисак на дашање слушаоце. 

Сам сиже опере прати догађаје везане за оклеветану жену која је лажно оптужена и коју је муж осудио на смрт, али је чудом спашeна. То је краљица Алдамира, ћерка угарског и чешког краља Улдерика, која сада живи у тајности и дубокој осами, уз старање племића Зеновита. Ипак, сплет околности поново је спаја са мужем, пољским краљем Сигисмундом, чије је ментално здравље, у међувремену, због кајања кренуло да се нарушава. Главни 'негативац' је председник пољске владе Ладислав који је и сам заљубљен у Алдамиру и који је, због неузвраћене љубави, направио иницијалну окрутну сплетку. Конфузија и лудило служе да би протагонисти исказали своја осећања и на крају изнели истину на светло дана. 

Уредница Ксенија Стевановић