Бетовен и музичка критика

У последњој деценији Бетовеновог стваралаштва, односно у периоду након Бечког конгреса, гласови који су били критични према његовој уметности су скоро потпуно утихнули, а немачки музички критичари, иначе препознатљиви по оштрини пера у дисекцији техничко-композиционих недостатака савремених аутора, чак и умерене критичке тонове на рачун Бетовена исказивали су уз ограду. У овом периоду Бетовен је публиковао своје позне клавирске сонате и гудачке квартете, опусе који су радикално преиспитали ова два жанровска оквира, не наилазећи на скоро никакав отпор од стране конзервативне музичке критике. У приказу трију последњих Бетовенових клавирских соната, критичар лајпцишких музичких новина приметио је да је Бетовен, током тридесет година уметничког рада, тријумфално потукао све своје критичаре и створио нову епоху у музици. Како је записао берлински критичар 1826. године, Бетовен је неретко ослобађао своју уметност обичајних стега, ако оне нису имали никакво место у унутрашњем смислу дела. Ово последње запажање посебно се односи на нове концепте цикличних дела које проналазимо у позном Бетовеновом опусу, пре свега на двоставачне клавирске сонате, попут Сонате у це-молу, опус 111, која се састоји од сонатног алегра са лаганим уводом и теме са варијацијама. Потоњи став подстакао је сумњу лајпцишког критичара да је реч о монотоној, „монохроматској" техничкој студији, иако је соната добила речи хвале на рачун страственог и енергичног првог става. На овом месту такође можемо видети одређено размимоилажење између Бетовенових критичара, одгојених на његовом „херојском стилу" и романтичарским интерпретацијама истог, и самог композитора, који је у свом позном стваралаштву био склон понирању у класичарско наслеђе своје уметности.

У трећој деценији 19. века поређење са Бетовеном била је једна од највећих похвала коју је критичар могао да удели младом музичком аутору. Прва клавирска соната коју је 1826. године објавио Франц Шуберт добила је управо овакве речи хвале, вероватно из пера Готфрида Вилхелма Финка. Критичар примећује да су Шубертова експресија и техничка решења слободна и смела, потцртавајући да би се његова соната могла окарактерисати и као „фантазија", те да се може упоредити са „највећим и најслободнијим Бетовеновим сонатама". Занимљиво је да и Шубертова соната садржи опсежан став у форми теме са варијацијама, у коме је критичар приметио природност музичког тока и слободу израза, позитивно оцењујући Шубертову одлуку да му додели друго место у оквиру четвороставачног циклуса.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић