Ораторијуми – Хендл: Месија

Своје најпознатије дело и једно од носећих стубова европске класичне музике Хендл је написао пошто је 1737. године доживео слом каријере и здравља. У наредних неколико година, композитор је схватио да у Великој Британији интересовање за опером јењава и окренуо се жанру ораторијума на енглеском језику, у којем ће до смрти 1759. године остварити изузетно комплексан, уметнички иновативан и конзистентан опус. 

Хендл је започео рад на Месији, 22. августа 1741. године. Оригинални аутограф партитуре од 259 страна показује знаке писања на брзину, у ствари писања у креативном заносу, са бројним прецртаним тактовима, мрљама и некоригованим грешкама, којих, у поређењу са обимом и димензијама дела, има релативно мало. Композитор записује да је завршио први део 28. августа, други 6. септембра, а трећи 12. септембра. Потом је два дана провео коригујући партитуру, коју је завршио 14. септембра, одмах настављајући да пише наредни ораторијум – Самсона.

У формално-садржајном смислу, Месија стоји на посебном месту међу свим осталим ораторијумима високог барока. У њему не постоји драмска потка или библијски сиже, већ је ово дело слободна медитација о доласку Христа, тријумфу хришћанства и спасењу човечанства. Овај медитативни ораторијум, заснован на компилацији библијских текстова коју је начинио Чарлс Џененс, подељен је у три дела која кореспондирају трима стожерним тачкама хришћанске литургије – први је посвећен најави Христовог доласка и његовом рођењу, у другом, драматичнијем, налазимо се пред Христовим страдалништвом и вазнесењем, док се у завршном делу отвара есхатолошки хоризонт Страшног суда и коначне победе над смрћу и грехом.

Премијера ораторијума Месија уприличена је на подневном концерту одржаном 13. априла 1742. године у Њу мјузик холу у Даблину – скромној сали у коју је могло да стане око 600 људи. Како је интересовање било велико, организатори су замолили да госпође не носе кринолине, а господа мачеве, како би стало још стотинак посетилаца. Дело је дочекано са великим одушевљењем, међутим на премијери у Лондону су отпори били много већи, а речи критике учесталије. Без обзира на то Хендл је веровао у своје дело и изводио га је сваке године, све док неку деценију касније није почело да жање успех. Записано је да је британски краљ Џорџ II устао за време извођења славног хора Алелуја, обузет радошћу, чиме је постао зачетник традиције у Британији, Америци, Норвешкој да се за време овог хора стоји. 

Месија је пратио Хендла до краја живота – ово је била последња композиција коју је дириговао, пошто је изгубио вид, само осам дана пре смрти. Како је то закључио музиколог Оливије Рувијер „стална извођења су Хендлу омогћила да начини бројне ревизије, посебно арија". Тако су у ораторијуму остале само две да капо арије које спадају у бисере барока, пре свих арија He was despised and rejected у којој се описује, са дубоким саосећањем, Христово страдање и одбацивање. Друга је The trumpett shall sound која приказује свет у тренутку Апокалипсе, када ће зазвучати труба судњег дана.

Ораторијум Месија је остао до данас једно од најизвођенијих и највољенијих дела барокне епохе, које спада у врхунска дела западне музике прве половине XVIII века. Ако су Бахове Пасије сведочанство о трансцендентном потенцијалу вере, онда Хендлов Месија остаје примарно везан за простор људских емоција у односу човека и бога, која укључују и велику дозу оптимизма, саосећања и радости.

Уредница Ксенија Стевановић