Мајстори барока

Клерамбо је био један од најразноврснијих композитора XVIII века, посебно познат по својих двадесет пет кантата, у којима је показао аполонијско стапање изражајних вокабулара француског и италијанског барока. Мизерере који ћете слушати у овој емисији, базиран на тексту 50. псалма, је мотет који се изводио за време Страсне, ускршње седмице, као део службе Тенебре. Претпоставља се да га је Клерамбо написао за Краљевски девојачки интернат у Сан Сиру, где је радио као оргуљаш. Отуда и коришћење три висока, женска гласа - што је неуобичајено за француску вокално-инструменталну музику барокне епохе, чији су аутори преферирали три мушка вокала – контратенор, баритон и бас. Клерамбо, стога, као својеврсан сонористички ефекат, користи „анђеоски” спој гласова три сопрана, поигравајући са блискошћу њихових теситура и темброва. То посебно долази до изражаја у рафинираним, дисонантим трењима уводног става Мисерере меи Деус, које савременом уху звуче модерно и свеже. У сталној алтернацији између солистичких и групних наступа, овај мотет показује драмску и афективну разноврсност – од ламентозног уздаха до виртуозног слављења жртве која се приноси Богу.

О околностима настанка Лекција за службу Тенебре не знамо пуно, осим података који је оставио сам композитор у уводу штампаног издања. Он говори да је дело написано за „редовнице из Л...”, а данашњи истраживачи се слажу да се под „Л” крије опатија Лоншан која је била под краљевском заштитом. Аристократе и виђенији људи XVII века су хрлили да присуствују служењу Тенебре у овом манастиру, те се може рећи да је на овом месту, у Француској, литургијска пракса презначена у помодни спектакл. На велику среду, четвртак и петак, такозвани triduum, Тенебре су, стога, пребачене из раних јутарњих часова у предвечерје како би се још више потцртала њихова специфичност, мистичност и театралност, јер је ова служба подразумевала и постепено гашење свих црквених свећа на велики петак, у својеврсној симболичкој репрезентацији Христове смрти. Због тога су савременици говорили да је „Опатија Лоншан од цркве направила оперу” – те је изузетна експресивност Купреновог дела, можда, делимично везана и за овај извођачки контекст. До данашњих дана сачаване су само три лекције за Велику среду, док су лекције за Велики четвртак и Велики петак изгубљене.

Лепота Купренових Лекција лежи у подједнакој размери напетости и равнотеже између француских, рационалних пропорција и италијанске експресивности. Са једне стране, Купрен користи екстремно редуковани извођачки апарат – један, односно два гласа и бас континуо. Са друге, театралност и и експресивност су видљиви у избору тоналитета – на пример у коришћењу еф мола који до тог тренутка није био у употреби у француској вокалној музици, како би приказао „јецаје” и „очајање” у стиху „Viae Sion lugent” – „Путеви сионски туже”, који следи за словом Далет. Наиме, на почетку сваког става као преамбула налази се мелизматично интонирање једног од слова хебрејског алфабета и то солистичко у прве две лекције, односно у облику вокалног дуета у завршној трећој лекцији Тенебра, базираних на библијским стиховима Јеремијиног плача.

Купрен у овој композицији слободно и издашно користи умањену секунду као специјални хармонски ефекат. У последњој трећој Лекцији преплитање гласова и имитација ради постизања сублимног вокалног патоса, показују нам Купрена као истинског „песника интиме”, о чему сведоче, на други начин, и његова камерна, а пре свих његова непролазна дела за соло чембало. 

Уредница Ксенија Стевановић