Бетовен и политика

Фиделио, односно Леонора, једина је опера Лудвига ван Бетовена, на којој је композитор радио са прекидима од 1805. до 1814. године и која постоји у три верзије, из 1805, 1806. и 1814. године, при чему се само за последњу верзију користи наслов Фиделио. Опера Леонора, односно Фиделио, је дело у које је снажно уткан дух времена Наполеонових ратова и политичких превирања која су пратила успон и пад Француског царства. Бечком либретисти Јозефу Зонлајтнеру је, као предложак послужила опера-комик Леонора, или: Брачна љубав драматурга Жан-Николе Бујија и композитора Пјера Гавоа, премијерно изведена у Позоришту Фејдо у Паризу 1798. године. У фокусу радње је пожртвованост Леоноре која је спремна на храбра дела како би избавила свог супруга из окрутног и неправедног заточеништва. Опера је била насловљена као „историјска прича" и наводно је заснована на истинитом догађају из блиске историје, а у њу је заправо уписана критика јакобинског револуционарног терора, што је либрето чинило занимљивим за композиторе који су радили „са друге стране фронта", попут Фердинанда Паера, Јохана Симона Мајера и Лудвига ван Бетовена. Париска опера комик, у адаптацијама и преводима на немачком језику, извођена је и у Бечу. 

Као један од непосредних узора Бетовену најчешће се помиње опера Два дана Луиђија Керубинија, која је 1802. године постављена у бечком Бургтеатру у преводу на немачки, под својим оригиналним поднасловом, Водоноша. Реч је о једној од најпопуларнијих Керубинијевих опера, која је такође, налик Леонори, отворена критика насумичних хапшења и прогона у доба јакобинског терора. Либретиста Жан-Николас Буји тврдио је да је као основа за радњу послужио стварни догађај из Француске револуције, али да је због цензуре догађаје изместио у седамнаести век, у време владе кардинала Мазарена. Заплет прати Микелија, париског водоношу, који два дана скрива грофа Армана, члана француског парламента, од Мазаренових војника, све док не добије опрост од француске краљице.  

Поред утицаја париске сцене, музиколози, поред Мартина Недбала, у својим новим истраживањима указали су на везу Бетовенове опере са традицијом дидактичног, моралисткичког оперског позоришта у немачким земљама и Бечу. Занимљиво је, на пример, како су Зонлајтнер у адаптацији Леоноре, и Георг Фридрих Трајчке, који је адаптирао текст за верзију из 1814, у завршни хор опере уводили моралистичке сентенце карактеристичне за бечку оперу, које је Бетовен затим у партитури потцртавао композиционим средствима попут драматских генерал-пауза, мелодијских скокова и фортепиано динамичких ефеката. 

Најпрепознатљивија сцена Бетовенове опере Фиделио је финале првог чина, у коме проналазимо хор затвореника који пева о слободи. У време када је компонована, у Бечу су важила стриктна правила цензуре, која су имала за циљ да сузбију субверзивне позоришне представе, а по којима, између осталог, драмски текст није могао реферисати на слободу као апстрактни појам. Либрето за прву верзију Бетовенове опере прошао је контролу бечких цензора, јер у њему реч „слобода" није била употребљена као апстрактни појам, већ на допуштен начин, као конкретна слобода од затвора у коме су се налазили заточеници. Међутим, Бетовен је овај текст омузикалио на такав начин да је појам слободе јасно подигнут на апстрактни ниво. У контексту последње, треће верзије опере Фиделио, која је извођена за време Бечког конгреса, хор затвореника био је тумачен у духу Бурбонске рестаурације, као избављење од Наполеонове гвоздене песнице којом је владао Европом. Хор затвореника из Фиделија отворио је разна политичка читања ове опере, постављајући је као једну од првих патриотских националних опера, и омогућио низ специфичних и неретко упитних употреба ове опере од стране политичких режима: поставка опере Фиделио уприличена је, на пример, у Берлину 1990. године, приликом уједињења Немачке, али и у Бечу 1938. године, као део прославе Аншлуса, односно анексије Аустрије од стране нацистичке Немачке.  

Аутро Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић