Рефлексије

У роману Ласла Вегела, који је изворно објавила издавачка кућа Noran Libro Kiadó из Будимпеште 2015. године, историја је уобличена као фарса која меље такозване обичне људе, којима припадају и двојица главних протагониста: деда наратора, највише, а онда и сам наратор. Обојица су „троимени", што се може аналитички узети као прва ознака фарсе. Нараторов деда је у књиге заведен као Јохан, а познат је и као Јанош, да би по доласку српских власти постао и Јован, док је наратор по мајци Франц, по деди Ференц, а по Светозару, првом човеку Новог Сада после ослобођења од нацизма, Фрања; дакле, већ је јасно да у основи именовања стоји репресија којој прибегавају представници владајуће већине.

По речима Саше Ћирића: „Особен и код савремених писаца редак начин компоновања нарације присутан је у роману Балканска лепотица или Шлемилово копиле, који у начелу подсећа на наративну структуру присутну рецимо у Андрићевој Проклетој авлији. Бар у два наврата наратор Франц/Фрања позајмљује глас или преноси причу, и то не само једног већ више ликова, али тако да други лик који прича позајмљује глас трећем и тако даље. У другом делу, наратор тако позајмљује глас свом деди, или другачије речено: лик деде о чијем животу приповеда његов унук сам постаје наратор, да би овај у једном тренутку препустио приповедну палицу, или је можда боље рећи микрофон, једној од јунакиња романа која из свог угла осветљава властиту позицију и мотиве".

Читала Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.