Светске музичке позорнице

Како историјски извори наводе, Симфонију у Ес дуру, број 39 Моцарт је довршио у јуну 1788. године и она представља прву из трилогије композиторових последњих симфонија које је писао великом брзином лета исте године. Наиме, у јулу је завршио Симфонију број 40, а почетком августа и Симфонију број 41.

Аустријски диригент и специјалиста за историјски информисана извођења дела из епохе музичког класицизма – Николаус Арнонку𠘖 пуних шест деценија је проучавао ова остварења претпостављајући да је Моцарт желео ове три симфоније да уједини и постави као делове великог инструменталног ораторијума, инспирисаног ораторијумом Христово васкрснуће и успење Карла Филипа Емануела Баха који је дириговао исте, 1788. године, али пре него што је започео рад на партитурама својих последњих симфонија.

Велика Миса у це молу, Кехлова ознака 427 убраја се у ред Моцартових ремек дела. Она дочарава и отеловљује помпезност свечаности на Салцбуршком дворцу Принца-надбискупа Колореда, али показује и утицаје барокне музике, посебно остварења Јохана Себастијана Баха и Георга Фридриха Хендла која је Моцарт, како наводе историјски извори, проучавао у том периоду. Иако је Велику мису писао од 1782. до 1783. године, односно, у периоду који је обележио лепа дешавања у композиторовом приватном животу – упркос противљењу оца Леополда оженио се Констанцом и преселио из Салцбурга у аустријску престоницу – велики део става Кредо, као и комплетан Агнус Деи остали су недовршени.

Реконструисана и допуњена верзија овог дела, коју је, између осталих, начинио и аустријски композитор Хелмут Едер, а коју ћете слушати у емисији, премијерно је изведена 20. августа 2016. године у Ројал Алберт холу у Лондону, у оквиру Промс фестивала. Тада је солистима, Хором и Шкотским симфонијским оркестром Би-Би-Сија дириговао Илан Волков.

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић