Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Представе којима се Ксенија Радуловић у својој књизи бави, разликују се од осталих инсценација драмске класике, пре свега, по промишљеном рeдитељском концепту који надилази ниво повесних, друштених и продукцијских околности, а резултат се очитује у специфичној реактуелизацији и откривању нових димензија драмског предлошка. При томе, не ради се о насилном редитељском учитавању нових значења, нити о свесној потреби да применом драматуршко-редитељских средстава и поступака по сваку цену буде установљена корелација између драмског дела и епохе у којој представа настаје, него је реч о аутентичном сценском откривању дубљих слојева који су у драми одувек били присутни. Овако начињена дистинкција између две врсте представа које су засноване на драмској класици, односно између два сценска приступа класици (оног утемељеног на историјским, друштвеним или продукцијским околностима, с једне, те оних које произилазе из промишљене редитељске концепције, с друге стране), јасно упућује на временски оквир у којем су настајале представе које ауторка анализира у књизи. Реч је о другој половини прошлог века, о периоду највећег успона такозваног редитељског позоришта (које Ксенија Радуловић прецизно диференцира у односу на драмско позориште у ширем смислу), што ће рећи о епохи у којој се режија афирмисала као истинска уметност, што кореспондира с тезом Патриса Пависа према којој је врхунац режије драмске класике досегнут око 1980. године, коментарише Милосављевић.

Сходно томе, аутрка књиге Сурова класика: редитељски заокрети у тумачењу сценске класике у први план своје анализе ставља пет представа: Чеховљеве Три сестре у режији Отомара Крејче (из 1965. године), Шекспиров Сан летње ноћи у редитељској поставци Питера Брука (из 1970), Расправу Пјера Маривоа коју је режирао Патрис Шеро (1973), те Чеховљев Вишњик редитеља Ђорђа Стрелера (из 1974), док је пета представа најрепрезентативнији пример из домаћег театарског живота – инсценација Стеријине Покондирене тикве у редитељској поставци Дејана Мијача. Примере и анализе релевантних редитељских заокрета у тумачењу сценске класике ауторка смешта и у контекст одређен једним од програмских токова Битефа, фестивала који је од самих својих почетака, између осталог, обраћао пажњу и на класику сценски интерпретирану на нов начин. Публика Битефа је могла да види четири од пет представа које су у књизи разматране, а стицај техничких околности је хтео да Стрелеров Вишњик, као ни његову поставку Слуге двају господара, Битеф није могао да прикаже. Ова чврста веза између редитељског позоришта као једне од најзначајнијих тенденција у савременом светском театру и Битефа није само својеврсна похвала нашем фестивалу, него и потврда да смо посредством овог фестивала благовремено добијали релевантне информације из света те били његов део, пише Александар Милосављевић.

Читао Александар Божовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.