Aлександaр Милосављевић: In memoriam – Борка Павићевић

Летос је у Београду преминула Борка Павићевић. У свом сећању на нашу значајну драматуршкињу, колумнисткињу и друштвено-културну активисткињу Александар Милосављевић пише: „Борку су на време препознали Мира Траиловић и Јован Ћирилов, те су је 1971. године позвали у Атеље 212. Премда веома млада (у часу када је ступила у „пакао" Атељеа, тада најавангарднијег овдашњег позоришта, још је била студенткиња драматургије), а свакако благодарећи и искуству стицаном током студентске побуне 1968. године, Борка је била спремна и да форсира одговарајућу репертоарску линију Атељеа, али и да буде медијатор у вечитим „ратовима" вођеним између Мире и Јована, и да обавља послове из најширег дијапазона радних задатака које предвиђа радно место драматурга, да неуморно чита, бира и предлаже драмске текстове, дискутује, но и да се уклопи у један од најлегендарнијих и најмоћнијих позоришно-драматуршких трустова мозгова домаћег театарског живота, који су, осим Мире и Јована, чинили Михиз, Боба Селенић, Муци Драшкић, Данило Киш, Мухарем Первић, а којем су се спорадично прикључивали и духовну димензију Атељеа својим присуством и каткад ангажманом обогаћивали најбриљантнији умови сада већ покојног београдског интелектуалног и уметничког живота – сликари, песници, новелисти, критичари, новинари...".

Осим рада у Атељеу 212, Борка Павићевић је у скадарлијској Пивари основала „Нову осећајност", примарно театар, али и својеврсни културни центар у којем су неки од тадашњих почетника стасавали у будуће велике редитеље и глумце, а они већ афирмисани аутори започињали нове стваралачке циклусе. Након „Нове осећајности", од 1984. године, уследили су пројекти – „Годо фест" и КПГТ с Љубишом Ристићем, Надом Кокотовић, Радетом Шербеџијом и Миодрагом Кривокапићем. Учествовала је и у креирању славног „Шекспир феста" који је од 1985. у нередних неколико година преобликовао Суботицу, те од овог града и његове околине начинио театар. Од Павиљона „Вељковић", у близини Славије, начинила је Борка Павићевић прибежиште бунтовника, налик оном које је некад представљао Атеље, мултикултурни центар попут „Нове осећајности", отворени простор за уметнике са свих страна света, у којем су се одржавале друштвено ангажоване дискусије, где се слика о свету сударала са сликом света, где се гласно говорило о ономе о чему се прегласно ћутало. И све се то са трибина, изложби, перформанса, књижевних вечери непрестано и упорно преливало у позоришне представе, а оне су одатле, из Центра за културну деконтаминацију, одлазиле пут света, на фестивале и инострана гостовања, понекад и на београдске улице, где су игране пред полицијским кордонима, пише Милосављевић.

Читао Александар Божовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.