Позоришне актуелности

Борут Шепаровић је свој ауторски пројекат Младеж без Бога засновао на два литерарна дела - на истоименом роману Едена фон Хорвата објављеном 1938. године, у којем је приказана ондашња немачка омладина која се све интензивније одушевљавала Хитлеровим идејама, као и на књизи Франка Берардија Хероји: масовне убице и самоубице из 2015. године, у којој је аутор навео разлоге одустајања од својих дотадашњих проевропских идеја. Шепаровић анализира стање свести, сенизибилитета и погледа на свет данашње европске младежи, а она је изолована од сложених аспеката драматичне стварности, лишена је адекватне родитељске бриге и надзора школског система, препуштена је глуварењу и компјутерским игрицама, махом заснованим на призорима екстремног насиља у којем деца активно учествују, осуђена је на алијенацију из које спас проналази у виртуалном свету, где је препуштена утицајима екстремистичких манипулатора чије се идеје темеље на популистичким фразама и тако даље. У тако дефинисаном контексту младу особу више неће импресионирати када његов наставник у школи искаже незадовољство функционисањем демократије. По природи која одговара младости, ученику је потребна акција, и то акција која ће дефинитивно поништити све постојеће, при чему појам дефинитивног у себе укључује чак и самоубиство малдог атеисте. Атеисте, али не и нихилисте, јер се садашњи млади бунтовник залаже за очување идентитета свог националног бића. У националном „крду" он се осећа сигурно јер се баш ту он самопотврђује, пише Александар Милосављевић.

(Фото: Марко Ерцеговић)

Сурова акција младежи, која ће резултирати масовним покољем, биће провоцирана незадовољством наставника који им преноси хамлетовске дилеме, несвестан какве могу бити консеквенце сумњи које њега муче, а ни чињенице да је властитим дилемама својим ђацима отворио Пандорину кутију. Зрно сумње је тиме посејано, а за остало ће се побринути популистички демагози... Тако је Шепаровић намах створио атмосферу из које ће логично да уследи оно што нам је, нажалост, добро познато из медијских вести. Млади глумци су се на сцени понашали управо онако како о томе сведоче извештаји о вршњачком насиљу, праћени млитавим реакцијама јавности и представника власти. На трагу књиге Франка Берардија, редитељ нас постепено уводи у оно што је генерисало баш такву атмосферу, у систем који произилази из стања свести актера ове приче, те ми сада имамо прилику да видимо и шта се находи иза садржане штурих, махом шаблонских и политикантски интонираних медијских извештаја. Кроз низ секвенци из свакодневице представника младог нараштаја, кроз њихове разгове, однос према свету који они идентификују посредством витруелне стварности, кроз начин на који су се компјутери позиционирали у њиховим животима, кроз њихову међусобну комуникацију и однос према потенцијалним ауторитетима и такозваним медијским садржајима, ми не само да, напокон, излазимо из оквира површног система информисања о једном друштвеном проблему, него постајемо свесни дубине и драматичности тог проблема. Позориште, дакле, чини да стварност почиње болно да нас се тиче и отуда је гледаоцима представе Младеж без Бога јасно како се ова сценска прича мора завршити, закључује Милосављевић.

Читаo Александар Божовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.