Луиђи Бокерини у Шпанији

За разлику од гудачког квартета и квинтета, жанрова у којима је Бокерини радио деценијама, усавршавајући свој израз кроз осму и девету деценију 18. века, гудачки секстет представља јединствени експеримент у његовом стваралаштву. Једини опус - опус 23 који је написао за овај инструментални састав потиче из 1776. године, настао је непосредно након првих гудачких квартета и квинтета које је Бокерини написао у служби принца Луиса Антонија Хајмеа, а публикован је у Паризу око 1780. године. За разлику од гудачког квинтета, састав секстета, са две виоле, није омогућавао Бокеринију да тежиште стави на деоницу виолончела, инструмента на коме је свирао његов мецена, Дон Луис, те је то вероватно један од разлога због чега је композиторово интересовање за овај састав било краткотрајно. Бокеринијеви гудачки секстети, међутим, по другим одликама не одударају од сродних камерних остварења из овог периода: пре свега, евидентна је његова вештина у креирању разноврсних избалансираних структура циклуса.

За шпанског композитора Висентеа Мартина и Солера, једанаест година млађег од Бокеринија, седамдесете године 18. века означиле су почетак његове успешне каријере. Негова прва опера, Подмукли учитељ, писана је за шпански двор, премијерно ју је извела 1775. године краљевска италијанска оперска трупа у којој је Бокерини радио седам година раније, када се први пут обрео у Шпанији. Мартина и Солера је, међутим, каријера водила у супротном правцу: већ две године касније отпутовао је у Италију, где је радио у Напуљу и Венецији и био ученик Ђованија Батисте Мартинија у Болоњи, док су врхунац његове каријере обележиле италијанске комичне опере које је компоновао најпре за Хабзбуршки двор у Бечу, а затим за двор Катарине Велике у Санкт Петерсбургу. Две године након премијере, његова прва опера преведена је на шпански, прилагођена жанру сарсуеле, шпанске комичне опере са говорним дијалозима, и извођена са великим успехом под насловом Мадриђанка.

Аутор Срђан Атанасовски