Постистина у савременом добу – говори Душко Прелевић (1)

Постистина или истиноскрајњивање (истиноскрајнутост) јесте феномен који је у последњих неколико година привукао пажњу многих филозофа, који у томе обично виде претњу делиберативној демократији. Оно што одликује доба постистине јесте то да је у јавној сфери, најчешће политичкој, истина (или најбоља научна евиденција) скрајнута у односу на емоције или индивидуална убеђења. Сам феномен по свој прилици није нов, а приказиван је (или антиципиран) и у књижевности (на пример, у Хакслијевом Врлом новом свету, Орвеловој 1984 и Андрићевом Омерпаши Латасу). У овом излагању Душко Прелевић разматра некада веома популарну, а данас помало скрајнуту мисао Гистава Ле Бона, посебно изражену у књизи Психологија гомиле али и у другим списима, указујући на то да су неки њени аспекти, који се односе на то како се формирају веровања у јавној сфери, релевантни за боље разумевање психолошких механизама који доводе до истиноскрајњивања. Према Ле Бону, гомиле нису вођене принципима рационалне логике, а они који покушавају да успешно утичу на њих то, између осталог, чине тврђењем, понављањем, духовном заразом и престижом који се (најбрже) губи неуспехом или (мало спорије, али засигурно) критиком. Управо доба постистине погодује сузбијању критике (Ле Бон је сузбијање критике сматрао погубним за развијена демократска друштва), а томе су данас у значајној мери допринеле технолошке промене у сфери медија, попут појаве друштвених мрежа, које неки аутори, због свог штетног утицаја, називају антидруштвеним. Такође, научна и/или филозофска заједница, уколико жели да спречи ширење квазинаучних трендова у јавној сфери, то треба да чини одговарајућим наступом који укључује облике убеђивања које је Ле Бон назначио, сматра Прелевић.

После музичке емисије можете пратити други, завршни, део овог излагaња.

Уредници циклуса Тања Мијовић.